Limunada

MOJE ŽEDNO DRVO 8. nastavak

pitija | 17 Avgust, 2015 21:44

5 дан

Данас је баш врућина: 38 степени.

Али ја је некако не приметих. Све време сам мислила да ли се моје „жедно дрво“ још држи? Има ли још зелених листова? И тако док сам се возила према њему преокупирана тим мислима, схватих, да у ствари оно мени помаже чак и више него ја њему.

Сипам воду, а око корена мог дрвета још 3 пикавца. Јуче је био само један,...... а канта бетонска, за отпад, поред њега. „Добро је, није много“ - помислим и бацим их у канту.

- Госпођо, Ви радите у некој хуманитарној организацији, - чух глас комшинице.

- Да, ово је моје дрво. Ако се не осуши имаћу шта да причам унуцима.

- Жено ти си баш залудна кад заливаш дрвеће по граду. – рече ми сад полуозбиљно, погледом који не бих да дешифрујем. .

- Јесам. Заливам само ово једно. „Моје“– добро, оваква питања сам очекивала.

- Не радиш још?

- Не. Још сам на годишњем. – одговорих, мада не разумем каве то везе има.

Моја драга комшиница, наслони бицикл уз дрво и пожури у климатизоване „Родине“ просторије, а ја одох кући. Сигурно је помислила да сам ....... Уосталом, само се будале памте.

Данас имам госта па немам времена за ФБ, а и шта ћу, кад знам да неће бити ничега.

Увече, ипак не издржах, па скокнух на ФБ.

Ооооо 2 слике – Милена и Лазар: Милена дошла у град код оца на посао, па искористила прилику да у центру залије бетоном заробљено „ничије“ дрво. Лазар послао слику, неке дивне мисли и још написа: "У мом селу на срећу нема много бетона, па је свако дрво НЕЧИЈЕ".

Била у праву што се њих тиче. И Мариана одушевљена.:

- Стижу слике. Све нас је више. До магичног броја 5 фали нам још само један.

Хајде да видим шта раде остали моји одговорни људи. Послах им опет поруку:

"Кренуле нам слике, чекамо тебе - слика као симбол да бринемо о природи - не мораш да се видиш, може само део. Ма може како желиш !."

Стигоше одмах одговори:

- Још сам на мору - Бојана ми одговори.

- Па код мене пала киша – одговори Милан. – али то било пре 2 дана. – понових му да је слика симбол наше бриге о природи. Обећа поново.

- Хоћу, никако да нађем неког да ме слика - Сања пише.

- Умеш ваљда да направиш селфи са дрветом- да се види да си га залила - мокра земља, флаша с водом итт.

- Аа не, ја хоћу да ме усликају лепо.

- Ма ниси битна ТИ него ДРВО - да се не осуши. Јадно оно - написах јој .

- Како нисам битна, па не може дрво само да се залива. – пише ми Сања и шаље неке шаљиве стикере. Да ли да плачем или се смејем и ја?

Ипак један диван коментар са блога ми улепша вече:
„Драга "pitija", ових недеља и "мој" парк вапи за кишом. Због претеране врућине жедан је придобио изглед каснојесењег. Путићи и стазе којима свакоднево пролазим покривене су осушеним лишћем. Стање незапамћено. Док трчим све шушти и пуцкета под ногама. Као да је октобар месец, а не средина августа. Већина младог дрвећа је изгубило лишће. И велика стабла боре се задњом снагом да дочекају кишу. И једна старија госпођа бори се против суше са пластичном кофом и канапом у руци. Њоме захвата воду из оближњег канала и залева повећи грм јасмина. Оног, који нас сваки пут с пролећа, на улазу у парк, поздрави својим опојним цветним мирисом. Да, и мени је жао дрвећа на овој суши...

„Има нас још“ – помислих.

Како неколико лепих речи могу да учине чудо.Задовољна одох на спавање.