Gušt i dert

MI VOLIMO MARINU

pitija | 28 Maj, 2016 00:34

Марину сви познају. Или бар сви. Она је од оних ученица које вам одмах прирасту за срце.  Осмех јој не силази са лица, препознатљива је по дугачким шишкама које стално руком помера са чела, а иза  наочара са великим оквиром  гледа вас несташним погледом.  Марина воли фудбал и игра га, што је добро, али у спорту се дешавају честе повреде, што и није тако добро.

Тако је једног дана Марина дошла са тренинга храмљући. Искочило јој је колено, стопало се укочило и искривило, истегла је лигамент и повредила нерв . Доктори су јој рекли да мирује, увили ногу и дали штаке да се ослања. Плакала је јер се плашила да ће морати да остави фудбал.

Од њеног мировања није било ништа, виђали су је на сваком кораку, прво њу како скакуће на једној нози, а онда и неког од ученика како јој носе штаке.

-          Зашто не идеш кући? – питали су је.

-          Не могу сад. Имам обавезе.

-          ????? – васпитачице нису имале много времена да причају с њом, јер је за два дана у Рековцу била домијада у кул-ум-стваралаштву. А какве су обавезе у питању, ускоро су сазнале.

-          Могу ли с Вама у Рековац, родитељи ми послали нешто по другарици, па да узмем.

-          Из Неготина у Рековац? Хммм. Но, свет је мали. А како ћеш да шеташ тамо тако повређена?

-          Нећу ја да шетам. Ви ме само поведите до тамо, да то узмем а ја ћу да све време да будем код те другарице.

-          Хм. Добро.

Другарицу нико није видео, али зато Марину јесте. Била је маскота дома, са накриво накренутим качкетом и штакама смешила се са сваке заједничке слике са домијаде. Носили су је другови на кркаче, смењивали  једни друге, али нико није хтео да је остави саму. Свуда је стизала. Тако,  у сали после наступа наше драмске секције, цела сала устала и аплаудира. Стоји и Марина ослоњена на штаке и гласно плаче:

-          Јао мене срамота! 

-           Зашто те Марина срамота? 

-           Ја никад у животу нисам плакала.

-           Сузе су ок, само плачи, ево и ми плачемо. Цела сала плаче. – кажу јој васпитачице Драгана, Јелена и ДК.
После 20мин испред сале за културу:

-          Марина ти још плачеш? 

-          Ја никад нисам плакала, не знам како да станем.

-           А зашто толико плачеш?

-           Много ми ТЕШКО. Професорка, ево овде ме боли - показује на груди – како је лепо, ЉУБАВ, РОМАНТИКА. Јооооој што ми ЛЕПО!

-           Па сад: да ли ти је лепо или тешко? Хаха

-          Не знам! Јооооој, Исидора  ме песмом убила, а драмска представом докусурила!

 Кажу да је чак и на журци ђускала, да ли са или без штака није важно. То што Марина воли дом, то је добро, али није добро што је ризиковала да још више повреди ногу.

Следеће недеље је отишла кући и ...... вратила се трчећи. Нико није могао да верује.

-          ????? зар те не били више нога?

-          Сад  ћу да Вам испричам шта је било: мој деда ми је наместио ногу, вратио ми колено и стављао ми неке чаше с вакуумом. Рекао да слободно могу да наставим да играм фудбал.

То исто су јој ускоро рекли и доктори, кад су јој поново снимили колено. С ногом је било све у реду, али после два дана дошла је са великом модрицом на руци:

-          Ух, па то је нормално.

Онда  са повезом преко главе. Васпитачица је гледа па ће у чуду:

-          Шта је САД то?

-          Играли смо да уђемо у репрезентацију и ја сам  скочила да одбраним наш го, пошто је голман изашао и ударила сам у стативу. Не би жалила и да сам разбила главу, ово је само мала чворуга.

-          Јаоооо.

-          Ма није ово ништа. Важно да смо победиле.

-          Јао шта ја све нећу да чујем од тебе.

-          Ма ниси све чула. Има још. Кажи Марина, шта си разбила синоћ – додаје други васпитач.

-          А то.!? Зуб. Кад сам трчала на Руском гробљу, криво сам нагазила и пала баш на камен. Ево видите окрњио ми се зуб.

-          Ау. Забрањујем ти више да се повређујеш. Ако опет дођеш с неком повредом, пишеш изјаву.

А кад Марина не игра фудбал онда јој је телефон стално у руци.

Једном су јој васпитачице Јелена и ДК узеле телефон, ставиле га на сто и рекле: 

-          Хајде издржи пола сата да га не узмеш. -  Марина је седела преко пута телефона и са чежњом га гледала; биле су то Танталове муке. Ипак,издржала је.. Сви су били срећни због тога, јер је то било баш добро, али кад су је поново после пола сата виделе, није било добро:

-          Разбила сам телефон!

-          Како? Да ли смо ти ми измалерисале?

-          Не.  – Марина се ретко љути, а и ако се наљути, то траје кратко. - Кад сам хтела да узмем нешто са полице, тегла џема ми је пала на сто, право на телефон.

 Е, то је било баш лоше и зато није био тренутак да јој кажу да треба да среди полицу и да се на полици држе књиге, а не тегле џема и ајвара.

Али ни васпитачи нису баш најисправнији : једном је Марина ушла у канцеларију( где су биле ДК и ученица Жана) и чим је видела васпитачицу ДК како једе чипс повикала је:

-          Аха, једете чипс, а нама причате да није здраво да једемо из шушкавих кесица.

-          Јао, Марина, ово сам узела од ових грицки за вечерашњу журку.  Била сам нервозна да завршим све за вечерас, па сам случајно узела....

-          Нема случајно, не  вреди да се сад правдате. Морам да Вас сликам, да сви виде. – неумољива је била Марина. 

-          Ево, ово ми је прво после три године. Ево питај Жану.

-          Нема никог да питам, ја видим шта видим. Морам да Вас сликам.

-          Марина, шта ти је? – Жана је озбиљно питала,  а ДК је почела да се смеје:

-          Жана, Марина је у праву. То је доказ да слуша шта причам.  Немам оправдања. Само немој слику да качиш на фб!

-          Ееее, па зашто Вас онда сликам?

-          Па да , „није се догодило, ако није било на фб“. Ето сад ме имаш у „шаци“, тј. телефону хаха. Добро, можеш да избациш, али само ако сам добро испала.

Разбијени телефон ускоро је замењен, још бољим, што је наравно супер ствар.

Пошто је тај нови телефон био скоро најбољи у Дому  и имао најбољу камеру,  васпитачице су је замолиле да им она снима филм о акцији прикупљања чепова („чеп за хендикеп“). Марина је рекла да она не може да снима, што за њих није било добро, али да може да им остави телефон да оне снимају, што је опет било добро. Онда је отишла  на Руско  гробље да трчи и да се кондиционо спреми за утакмицу.

-          Како ћеш без телефона? – питале су је.

-          Виделе сте да могу – рекла је поносно и довикнула: - Ако ме зове мајка, кажите јој да после идем у школу на хор. -  Васпитачице срећне, због телефона, нису ни чуле  шта је све Марина рекла;  уосталом сигурно ће брзо да се врати.

Снимање су завршиле  брзо, али Марина се није вратила брзо. Прошло је 6 сати! Мајка је већ неколико пута звала.  Нико није веровао да Марина може толико да издржи без телефона, па су се забринули да се није нешто десило. Забринули су се  и мајка и васпитачи и другови, што је било лоше. Али пошто Марину сви знају и воле, што је добро, одмах су кренули да је траже.  Наравно, било је све у реду; кад је завршила трчање с другарицама, Марина је отишла да пева.

Кад су је другог дана питали, како јој је било толико дуго без телефона, рекла је: Одлично. Забављале смо се, дружиле и причале. Било је то супер, али кад је требало да снимке из телефона пребаци на компјутер, она их је грешком селектовала и ....... избрисала.

 Оооо, било је то врло незгодно, морали су поново све да сниме.

Таман су завршавали снимање у холу дома, кад је Кукић, ученик који треба да склопи и измонтира филм, стигао из школе.

-          Не питај нас шта радимо. – рекле су му васпитачице.

-          Опет снимате?

-          Да, избрисало нам се.

-          Знао сам – рекао им је уз осмех.

-          Јао, не стај нам на муку. Ево дођи да видиш ове нове.

Али, кад  је видео те снимке, нису му се свидели.

-          Били су бољи они претходни.

-          Нееее! Ти то нама радиш намерно?!

-          Не  –  осмехивао се. – кад бирате непоуздане ученике. Него, добро..... могу  да покушам да „вратим“ оне прве из телефона?- питао је.

-          Зар може?

-          Може – самоуверено је рекао.

-          То је одлично, али Марина  сад није ту. Отишла је  у школу.

Морали су да чекају  до увече, кад се врати из школе, а и васпитачице су морале кући. ДК је преко фб питала, да ли може, кад дође из школе, нађе Кукића и да покушају да поврате снимке. Марина је потврдила.

Сутрадан, таман кад су Јелена и ДК хтеле да је потраже,  Марина је дошла у канцеларију по кључ од учионице:

-          Браво, браво, идеш да учиш! Него, јесте ли вратили снимке?

-          Нисмо.

-          Зашто? Не може?

-          Не, нисам нашла Кукића.

-          Како, па он је увек овде?

-          Да,  ја сам и долазила у канцеларију и није био овде.

-          Тражила си га у канцеларији? Па он није васпитач.

-          Није, али је увек овде.

-          Добро, шта да се ради? - васпитачица се помирила са ситуацијом, а и Марина је слегла раменима и отишла у учионицу. Нешто касније се вратила опет:

-          Имате ли креду?

-          Имамо. Зашто?

-          Да вежбам математику.

-          Ооо, неко ће да ти показује? Ако, ако . тако се најбоље учи.

-          Неће нико да ми показује..

-          Па зашто ће ти онда креда?

-          Лакше ми да вежбам на табли, него у свесци.

-          ??????? Уосталом, нек си ти нашла метод који теби одговара.

-          Јесам. Видите да сам све боља. Почела сам да мислим.  Сад размишљам својом главом.

-          Браво Марина. Одлично што си почела да мислиш........, само не ваља што је већ крај маја.

 

- Наставиће се -

Komentari

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb