Gušt i dert

MOJE ŽEDNO DRVO 2/6

pitija | 29 Februar, 2016 10:56

Понедељак 8 фебруар

Данас пијем ја кафу с мајком и причамо. Прича ми о некој жени и њеном брату;

Отац им је умро, мајка оболела, она оболела, нема мужа, нема деце, па је брат као најближи и једини род, узео наслеђе да брине о њему.  Уместо обећања да брине о њему, убрзо га је продао. Криза је, мала плата, деца му порасла.“

 Не слушам баш пажљиво,  свако има своју страну приче, ....... ко зна ко је ту у праву .....  али кад помену посечену шуму, нешто ме прену па почех пажљивије да слушам:

Узео брат сестрино наслеђе; али је због кризе морао да га прода. А кад га прода, обећао је, да ће да јој купи стан, да нико не може онако болесну да је избаци на улицу. Продао имање, још и шуму посекао..... а деси се некако баш у то време да му се  удаје ћерка ...... и он  уместо да купи сестри стан, све паре потроши на ћеркину свадбу.

А после годину дана ћерка се разведе.....

 Жао ми што је брат преварио сестру, жао ми што је сестра остала без стана, жао ми што се ћерка развела, али ми најжалије улудо посечене шуме.

НЕКО БОЉЕ СУТРА

pitija | 21 Februar, 2016 17:34

Стајала је пред препуним ормаром и вечитом дилемом: Шта обући?

Гледала је у комаде одеће и опет није могла да се одлучи;  ово мало боље, мало квалитетније и скупље чувала је за неку другу прилику. Колико је само новца улудо бацила купујући ствари за „посебне“ прилике", за неко "боље сутра" само зато што је цена била повољна.  А дешавало се да их никад не обуче, јер би до те „свечане прилике“ имала неки килограм више, или се мода променила, или није била сезона, а некад би је и „прилика“ прескочила..

Често је гледала  у те комаде који су само заузимали простор и гушили, схватајући да ни тада, а највероватније ни никадa више неће да их обуче.  Најчешће би затворила ормар, свесна да исувише дуго стоји неодлучна, не узевши ништа из њега.

И овога пута је учинила исто: затворила је ормар закључивши да шетња  с псом није посебна прилика и  да јој ништа ново из ормара  не треба. Ионако ће преко обући јакну. Ићи ће у оном  у чему је већ била:  у избледелом дуксу, старој тренерци и изношеним чизмама.

Од  Нове године ипак је увела новину. 

Свака промена је тешка, ма колико мала била.  А њена највећа жеља била је да се покрене, да коначно устане са фотеље, да угаси телевизор и компутер, да уместо између судопере, шпорета, компјутера и телевизора, прошета негде даље, да изађе напоље и буде на сунцу, ветру, ваздуху..  И успела је....... уз помоћ свог пса.

Често јој се није ишло, али није могла да га изневери, јер он се тако дивно радовао, и скако око ње, а онда чекао да му стави поводац. Кад је једном видела ту срећу, никако више није смела да му је ускрати   Пас ју је изводио у шетњу, а она је журила за њим ......и смејала се и увек би се вратила расположенија него што би кренула.

Прво су шетали после ручка оближњим улицама до периферије града.  То су биле оне малобројне улице са породичним кућама и двориштима.

 Шетали су сваког дана, па је  навикла поглед  на исте слике: куће мале, средње или мало веће, са старом или новом фасадом, са уређеним и неуређеним двориштима.

Крајње одредиште  им је била велика, усамљена кућа на периферији града.  Кућа је имала 12 тераса и лавове на огради. Газда је радио у Швајцарској. Ретко је долазио, али му је зато радник задужен за одржавање куће редовно слао снимке.  Кућа је имала све: и травњак и гаражу и 12 тераса и тобоган и љуљашке и камере. Комшије  нису много знале о њему,  а од рођака се удаљио. Сваке године, све до ове,  радници су по нешто ново радили на кући. Изгледа да је газда коначно све завршио.  

Уживаће, кад се једног дана врати.

Мора да је много радио за овакву кућу“ – помислила би сваки пут када би долазили до ове велике куће, а онда би се полако враћали  назад.

Временом је почела с псом да шета после вечере. Био је мрак и било је мање људи па је то било погодније за шетњу с псом.

Mрак и улично светло је давало другу слику и на улице кроз које су пролазили; и куће су другачије изгледале.  Било је много мање осветљених делова. Тек понека осветљена соба, или две,  биле су уоквирене мраком околних просторија.  Тако је приметила да скоро свака кућа има надограђено поткровље,  спрат, а неке чак и два. Још нешто  је кућама  било заједничко. Нико у тим дозиданим деловима није живео. 

А због тих делова, знала је, људи су се одрицали много чега:  нових ципела, зарад вреће цемента и приколице песка, куповали су цигле,  а ишли у поцепаним гаћама и чарапама. Зарад још једне собе, поткровља, спрата, ускраћивали су  себи одлазак на море, код зубара......И ништа није било тешко док је трајало то одрицање и маштање за неко боље сутра.  Све је било лако док је ту била нада о неком  бољем сутра, нада о животу пуном конфора, слободе, уживања.  И није било тешко ни уморно тело, јер је у очима био сјај, нису болели ни празни џепови, јер је срце било пуно нечег бољег, нечег посебног......, кад деца порасту, кад дођу унуци.

Гледала је у те куће пуне мрака ; већина тих надограђених, увећаних соба и спратова, стајала је пуста  и пропадала као газде.  Сада је тај мраком окружен простор, за неке будуће, посебне прилике тужно  сведочио о људским надањима, узалудностима и промашајима.

Све веће куће, са све мање људи.  Кроз осветљен прозор видела би само домаћина како седи и гледа у телевизор.

На углу једне раскрснице испод светиљке, стајала је група деце.  Стајали су без речи загледани  у своје мобилне телефоне и таблете и само  понекад  проговорили, тек да  покажу нешто на телефону.

Тужно је погледала у свог пса......., али он ју је  вукао даље па је морала је да пожури  за њим.  Још мало и доћи ће до усамљене куће на крају града, а онда ће се полако вратити.

 Кућа је била осветљена више него обично.

Било је хладно, а  врата су била отворена.  Десетак људи стајало је у дворишту; из куће се видело светло, а на средини собе стајао је - сандук.

Поред њега, горела је свећа.

Газда се вратио.

MOJE ŽEDNO DRVO 2/5

pitija | 16 Februar, 2016 16:33

Недеља 7. фебруар

Пишем ја ово, а понеко и прочита. Разумем ја то, не могу они да прочитају, колико ја могу да напишем.

Волела бих да је више читалаца, али битан је квалитет: чита ме  понека колегинице, понеки ученик прочита бар наслов, што је ипак битно, понекад неко моје дете „да се не наљутим“, две сестре и још понеки незнани интернет пријатељ. Тако данас опет добих коментар од Јанакиса:

„Да се разумијемо :) да заливам дрвеће зимус са флашицом не пада ми на памет, али... могу ти рећи да си ми пала на памет кад сам за Бадње јутро отишао у шуму по бадњак и угледао пустош и крш који остављамо... Ваљда се данашња мегаломанија огледа и у томе да и бадњак мора да буде што већи?!“

Садржај поруке ме растужи, али ме обрадова што ме Јанакис и даље чита: Ха . Добар ми наслов; улази у уши и привлачи пажњу.  А што се тиче бадњака, тога сам се и бојала: и Аца ми исто рече кад донесе бадњак: "Све  поломили и оголели шуму".   "Зар и ти не радиш исто?" - упитах га.  "А не. Ја знам шта смем. Ја волим шуму; идем у моју шуму и не продајем бадњаке".

"Добро, сад кад им бадњак доноси паре, ваљда ће схватити да нам шуме требају, па ће почети боље да се опходе према природи. Можда ће подсадити тамо где је поломљено и посечено.“- понадах се наивно.

Понекад сам толико наивна, да и саму себе нервирам.

MOJE ŽEDNO DRVO 2/4

pitija | 13 Februar, 2016 21:58

Субота 6.фебруар 2016.

Обрадова ме вест да је покренута иницијатива да се кућа у којој је 30 годна живео наш први доктор техничких наука Милутин Миланковић, претвори у његов (ЈЕДИНИ) музеј. Тако би се богата архива расута по целом свету коначно објединила и нашла на једном месту.

Иначе Милутин је своју документацију завештао САНУ.

-       Да подсетим да га је НАСА сврстала међу 15 највећих умова свих времена у области науке о Земљи;

-       Да је светску славу стекао радећи у Србији и собици у ул.Капетан Мишином здању, на Београдском универзитету, користећи само папир, оловку, шибер и логаритамске таблице.

Између осталог, проучавао је КЛИМУ далеке прошлости: 30 год се бавио изучавањем МИСТЕРИЈЕ ЛЕДЕНОГ ДОБА и како сунчеви  зраци одређују температуру на површини Земље након проласка кроз атмосферу

Шта ће бити од ове иницијативе још се не зна, јер садашњи власници ове куће не желе да је продају: кажу да у њој нису ништа затекли од његових ствари.

ЈЕДИНИ ТРАГ КОЈИ ЈЕ ЗА СОБОМ ОСТАВИО ЈЕ БОР ЗА КОЈИ СЕ ВЕРУЈЕ ДА ГА ЈЕ ЗАСАДИО ПРЕ ВИШЕ ОД  100 год.

***

Ко би рекао да је  глумац Вук Костић једна нежна и добра душа? Све време у емисији „Као сав нормалан свет“, пио је чај и воду, узимао свог пса и стављао га на клупу поред себе „да му не буде хладно на бетону“, причао с љубављу о својој земљи : „Ја је најбоље знам. Прошао сам сва села и знам какав је народ и која су презимена племененима у најзабитијим местима. Знам колико је наша земља лепа и како су добри људи. И ја сам исти као они, „ја сам са њима“ и ја сам део ове земље.“

С поштовањем и очигледном бескрајном љубављу причао је о својим родитељима,  мајци, брату, свом учитељу глуме, редитељу и педагогу  Мики Алексићу, нарочито оцу  који му је пренео љубав према природи том највећем чуду и најсавршенијем Божијем производу. Често борави  на Мокрој Гори, бави се ловом и риболовом; а  додир с природом, на једрилици коју је наследио од оца га испуњава.,

Добро је: број љубитеља природе се повећава. Ваљда ћемо нешто и сачувати :).  

DOBRONAMERNA BAKICA

pitija | 09 Februar, 2016 21:05

Даница зими највише воли да купује поморанџе.

Ето баш јуче у Максију купи 2 врећице поморанџи: Акција 50 дин.

-            - Да ли треба да их мерим, пошто не видим цену? – упита продавачицу. -  Често купујем  по маркетима и у сваком је све различито; некад се мере, некад не.

-          - Не,  већ су измерене. Само однесите на касу. – одговори љубазна продавачица.

Баш су биле слатке, а нису ни скупе.

Данас  скокну на брзака у „Роду“ да купи месо. УХа, и овде  врећице поморанџи:  још јефтиније: 45 дин по килограму. Опет не виде налепницу са ценом на врећици, па за сваки случај упита једног од  продаваца:

-          - Да ли треба да их мерим?

-          - Не.

У „Роди“ је увек гужва, али Даница се тога сети тек испред касе; кад  угледа  ред и кад схвати да због две намирнице мора да чека све оне испред са колицима пуним робе.  Није имала куд, стаде  у ред нервозно цупкајући  и тестирајући своје стрпљење.

-            - Морате поморанџе да измерите – рече јој нова касирка.

Збуњено погледа око себе, тражећи помоћ, али схвати да нема избора па невољно изађе из реда.

Младић који је сад био на воћу, узе врећицу поморанџи  и стави је на вагу уз коментар, више за себе:

-          - Не мора да  се мере.

-          И овде су сложни“: код једног овако, код другог онако, а само нас „слога спасава“.  – промрмља и Даница за себе  и потрча према каси.

Тамо је сад био још  дужи ред. Ха, да ли да кука, или се смеје? А баш стварно јој се жури.  Погледа опет око себе и угледа бакицу. Како би олакшала себи, реши да се пожали  симпатичној бакици :

-          - Један ми каже једно, други друго.   Сад морам поново да чекам, а баш ми се жури.  Не зна човек кога да слуша.

Бакица је погледа па љубазним гласом одговори:

-          - Морали сте да мерите поморанџе, то се свуда тако ради.

-          - Али јуче сам у МАКСИ-ју купила, а нисам мерила –  Даница поче да се правда.

-          - А не. У МАКСИ-ју мере на каси.

Даница је сад била већ тотално збуњена; ипак се сети:

-          - То је други МАКСИ. Тај је у центру, овај где сам ја била нема вагу на каси.

-          - Мора да се мери.- бакица није одступала.

-          - Али ја стално купујем поморанџе и некад је овако, некад онако.  Мерила би ја, али рекли су ми да не треба.-  – поче да се правда, али одмах  схвати да је направила грешку.

-          - Не, не. Свуда се прво мери. Замислите да Вам дају мање; да нема тачно килограм? Имали би право да их тужите инспекцији. Зато увек морате прво да мерите. – смирено је настављала  да јој објашњава бакица, док се у Даници пењао бес, све више: „куд баш данас да купујем, кад сам купила јуче?  Куд баш налетех на овакву свезнајућу бакицу? Јао, журим, а морам опет да чекам ред и још и предавање да слушам.

-          - Нико не воли да га поткрадају. Морате да будете опрезни и зато морате да  мерите.-

„Где се гаси?“ – помисли у себи и покуша да се смири, јер није желела да дозволи да јој бакица поквари дан.

  Осокољена одобравањем касирке, бакица  настави да прича, а Даница не рече више ни реч. Кад коначно дође на ред, брзо плати рачун  и пожури да што пре изађе напоље. Само још да врати претходно добро расположење........  

Дан је тако леп,  па поче себе да теши: „зашто се љутиш, кад је бакица била добронамерна и причала је о сасвим логичним стварима........ али није ме слушала и није ми веровала.......... Можда зато што је била сигурна да је у праву.....“ – унутрашњи дијалог јој није поравио расположење онако брзо и лако  како је желела. Бакица ју је баш изнервирала:

  „Боже, може ли неко да буде тако напоран из најбоље намере?“ – запита  се.

„Наравно. Па она је иста ЈА!!!!“ – у трену јој  сину.

Ха, бакица ју  је ипак нечему научила:

Никоме не требају савети, објашњења, паметовање!

 Сетиће се тога кад она пожели следећи пут некоме да буде „добронамерна бакица“.   Највећа помоћ и најбољи савет је:

- Да, у праву си!

 

MOJE ŽEDNO DRVO 2/3

pitija | 08 Februar, 2016 17:48

Баш волим кад ме пронађу овакве приче:

Кажу да се родио на планини, на Голији. При рођењу пао је на главу, па је добио велики крвни подлив. Отац није био ту, па је деда  рекао мајци да га остави „да мањка“ – да га не храни, јер неће „бити квалитетан“-

 Кад је ипак преживео три дана, мајка је схватила да је ипак квалитетно дете и почела је да брине о њему.

Ту сурову истину мајка  му је рекла кад је завршио медицински факултет.

Говори енглески, француски и руски и путује по свету: држи предавања, учествује на светским конгресима.

Имао је француслу стипендију, могао је да остане у Француској; по годину дана је у Француској радио експерименталну онколошку хирургију, али је изабрао да ради и оперише овде.

Професор доктор, РАДАН ЏОДИЋ, данас је први човек Института за онкологију у Београду,  врхунски хирург, редовни професор Медицинског факултета у Београду и члан многобројних организација у земљи и свету.

 

„Ако доживим пензију, моја жеља је да живим са медведом на 1 600м, у оној колиби са почетка приче, уз саму шуму на Голији. Тако замишљам идилу: ја и медвед, загрљени, седимо, ћутимо и слушамо природу“. – каже доктор Радан, a ja остајем без речи.

*** 

 Ове зиме је био велики снег. Срећом кад се отопио није било пуно поплава. Тек понегде. Гледам ја како се топи, а пуне улице воде. Већ годинама у мојој улици само један сливник – шахта прима воду у спроводи је у  канализацију. Други је запушен. Тече тако вода у шахту, па кад се скоро сав снег отопи, онда престане, али остану баре уз ивице тротоара. Не ваља нагиб. Сутрадан ипак нема воде на улици. „Куд је нестала сва вода?“ - ,питам се.? А онда схватим да је воду упила земља кроз лош асфалт, кроз рупе у асфалту и ивице изнова и изнова копаних канала за телефом, гас, водовод итд итд.

„Хеј, па то што нам је асфалт лош и што имамо пуно рупа на путу је у ствари одлично. Стварно, зато што ће лети, кад падне киша ипак кроз те рупе вода доћи до мог „жедног“ дрвета.

То ме подсети на ситуацију у предузећу где сам пре 30 година радила: Било је то у индустрији меса и месних прерађевина и било је то пред један од 3 стечаја у којима смо били. Производња никад мања, сви седимо и нешто чекамо. Онда радници сазову Збор радних људи и оплету по директору. Ја се уплашим за здравље директора и његово радно место; кад он мртав хладан изађе и каже:

-       Јесте да мало производимо, али то је одлично, јер тако имамо мање отпада за кафилерију. А  ово што производимо је роба високог квалитета и цена, па смо ми тако ипак на добитку ..

Зачудих се ја, како нисам видела да је нама у ствари супер и много боље него што изгледа. Била сам ја на неколико зборова радних људи, али тај, кад нам је директор „отворио“ очи ми је остао у сећању.

Зато сад кад видим рупу на путу, ја се баш обрадујем J !

MOJE ŽEDNO DRVO 2/2

pitija | 06 Februar, 2016 10:17

За Светог Јована, били смо у Републици Српској.  Било је хладно, али сунчано, па смо дан после славе искористили за шетњу по природи. Направила сам тачно 115 слика. Mогла сам и више, али сам пазила да не претерам. хаха, Ма само сам искористила добру вољу, тј.телефон мужа. Чак је  пристао да ме слика поред дрвета, односно како грлим дрво. Нисам могла да одолим том искушењу. Тај нови осећај који сам тад имала, гледајући природу био је непоновљив и непроцењив: давао ми је снагу, опуштао ме и чинио срећном; на неки нов, посебан начин.

Кад сам при повратку кући укључила ФБ и хтела да избацим моју слику са дрветом, мојој срећи није било краја: угледала сам слику Новака Ђоковића, замислите где? Стајао је испред једног дрвета у Аустралији. После победе у полуфиналу "Аустралије опен" над Федерером, Ноле је снагу скупљао и ту, поред тог дрвета:

 „ Ово дрво је становник наше планете много дуже него било ко од нас. Можете замислити ту количину енергије и снаге коју поседује? Кратак предах баш по мојој мери.“ – писало је испод слике.„

Мени је требало 50 година да приметим природу и одушевим се њеном лепотом и снагом. Ноле је на своју срећу урадио то много пре. Није ни чудо што је по 6-ти пут освојио титулу у Аустралији. У његов успех, сигурно је бар мало уткана и снага тог дрвета.

***

Пре неколико дана одгледах емисију „Еко патрола“. Пре 4 године покушали су да зауставе сечу златиборске шуме. Погађате: нису успели.

Сада су ту прелепи хотели, велелепне виле, диван парк са ПАТУЉАСТИМ ДРВЕЋЕМ.

Кажу нарушена природна равнотежа; Златибор као да више нема своју вредност лековите, ваздушне бање.

Они који сад пожеле да се такмиче у псовању државе, владе итд итд, нека се „ману јалова посла“. Ништа се тако неће променити.  А можда они први који су дозволили да  они други посеку шуму  и нису тако лоши ......  само су незналице.

Зато, драги млади будући политичари и богаташи, "знање у главе и љубав у срце", како не би  били примитивне незналице.

И ја сам до скоро била незналица и заборавила неке ствари које сам учила код учитељице. Због мноштва технолошких изуме поверовала сам да кисеоник и свеж ваздух дају разноразни клима уређаји у кући, аутомобилима, тржним центрима итд., а не дрвеће. Како сам се тога подсетила ни сама не знам.

Кажу да дрвеће плаће; можда сам чула плач мог жедног дрвета кад сам сваког дана пролазила поред њега и ишла у „Роду“ да купујем.  

Онда сам прогледала и видела да дрвеће више и не видим; открила сам да га има много мало, а међу оно мало што га има, већ је много осушено, поломљено .....

Онда сам га заволела; не само зато што су дрвеће и природа много значајни за нас , већ зато што су чаробни и чудновати у својој снази и лепоти.

 И осетила сам љубопоштовање.

Можда грешим, али за мене свет не мењају владе и закони, већ васпитачице у вртићу и учитељице у школи.

Недавно се обрадовах: једна учитељица ми рече како је водила децу и природу, да јој се захвале и да деца загрле дрво. Хвала ти Боже на овој учитељици. Још рече да сваки ученик добије као награду знак јабуке, ако у школу донесе за ужину воћку уместо чипса и кока коле.

И тако смењује се дан и ноћ, лепе и ружне вести, све је борба добра и зла. Добри и лоши људи једни поред других остављају траг.  

Чувајмо себе од незнања, јер је незнање највећи грех. Новопечени матори богаташи  се не могу  променити ни за длаку, ни сламку, али сламка постоји:  кад научимо децу да је природа значајна, кад научимо децу да воле природу, онда ћемо је заштитити и спасити и њу и себе.

 

Није још ништа изгубљено, има места за визионаре, за хумане и добре људе. Неки из незнања, ускогрудости и бахатости посекоше шуму на Златибору..... али на Златибору има још доста голих висоравни са пуно места за пошумљавање, који чекају неког од нас, да тамо остави траг.

МОЈЕ ЖЕДНО ДРВО - наставак 2/1

pitija | 03 Februar, 2016 23:16

Моја прича о „жедном дрвету“ се наставља. Мислила сам да је крај, али ова тема, изгледа нема краја:

Већ је почетак фебруара.  Прошло је доста од лета. И много ствари се издешавало:„Моје жедно дрво“ више није жедно, али са другим годишњим добом дошле су и друге муке и проблеми. Лети се суши од врућине и болести, неки га ломе из обести, а зими пуца од мраза; сечемо га из оправданих и неоправданих разлога. Има га све мање – ваздух је све загађенији.....

Од кад ми је Жана направила на ФБ групу „Моје жедно дрво“, многи чланови су се одјавили, али многи су и остали. Један учитељ, диван човек, кога познајем од скоро, рече ми:

-          Свиђа ми се оно твоје „жедно дрво“.

-          Шта Ви знате за њега?- с неверицом га упитах.

-          Да. Читао сам. Занимљиво је.

Једном ми је једна познаница лајковала текст, а видела сам да га није прочитала, али ово ме сад охрабри: има и оних који читају, иако не лајкују. Изгледа се исплати да наставим моју причу о дрвету.

У хинду религији, краве су свете животиње и божанства, а за мене је свето постало свако дрво..

Јесенас ми бивша ученица Милица поклони диван поклон:

-          "Ево једне дивне слике од данас док сам путовала... Знам да волите природу"  - написа ми поруку. На слици је било дрвеће са лишћем у бојама јесени у свој својој разноликости и богатству.

Ова ненадана порука ме бескрајно усрећи: како је дивно осећање да вас се сете драги људи у тренутку кад угледају нешто лепо.
И други ми послаше слике, не само да ме обрадују, већ и због нечег много важнијег: да се  похвале и поносе природом свог завичаја.

Дејан  ми посла слике Левачког краја, Драгова, па Александар, Стефан, онда Весна из Француске, па Снежа, Невена, Јованка и још пуно драгих људи. 

Иначе, ја не спадам баш у активне људе, иако не престајем то да покушавам.  На срећу моје двориште има пуно дрвећа и то листопадног.  Кад ујесен опадне и прекрије траву онда „моје дрво“ опет учини добро дело за мене: Натера ме да изађем напоље и по дивном сунчаном дану, на чистом ваздуху у друштву мог лабрадор- ретривера, моје драге Коке„искористим дан“  и сакупим то лишће.

Још једна порука ми улепша дан:  драги, добри Марко, сада студент, који воли са мном да подели неки леп цитат,  неки позитивни пример, догађај...овога пута ми посла слику са странице Вање Грбића, нашег славног одбојкаша. Већ сам за Вању чула да је велики љубитељ природе и њен заштитник, а у пријатној успомени ми је остао кад је дивно представљао нашу земљу. Играо је најбоље што може, а и сад ради оно најбоље што може.   Објавио је фотографију природе са Таре, Златибора, Златара, Ивањице, Жагубице и ту природу поредио са најлепшим местима на свету. Испод слике коментар:

„Тражећи срећу или лепоту сви помисле да је негде тамо, а она је ту...близу....само често од једног дрвета не видимо шуму“.

Леп је осећај бити близак са великим људима, бар по нечему тако лепом као што је љубави према природи. Тако се и ми осећамо мало већи.

-          Хвала Марко, за ову поруку.- захвалих се за ову слику и позајмих још неке фотографије са профила Вање Грбића; са Златибора.

Негде око Нове 2016 год. чух на јутарњем програму колико је ВАЗДУХ ЗАГАЂЕН и да НЕ треба да ОТВАРАМО ПРОЗОРЕ, не треба да излазимо напоље и НЕ ИЗВОДИМО ДЕЦУ У ПАРK.

-           Ала смо се лепо заробили!- тужно помислих.

Нисам стручњак, али ја бих додала да не палимо петарде, ватромете, да не идемо колима ако можемо пешице или аутобусом.........

Други прилог одмах иза овог ме ипак обрадова: у прихватилиште за децу ометену у развоју донете су јелке са бусеном. Окитили си јелке а онда децу учили како да о њима брину да се не осуше и како би их после Нове године засадили широм Београда,

И ја за Нову 2016 од ћерке добих на поклон природну јелку. О како сам се одушевила: прво ћу да је окитим, а после ћу да је посадим, „заливам“ и удишем негативне јоне! Сва срећна свима пожелех срећну Нову годину:

Драги пријатељи, срећна нам Нова година!
Желим вам све што желим и себи, јер не може човек да буде срећан ако други око њега нису срећни.
И желим у Новој години да нађемо место и ПОСАДИМО БАР ЈЕДНО ДРВО, јер ћемо ако ни због чега другог сигурно бити срећни због тога - урадили смо нешто добро за свет,односно за себе, а брига о дрвету ће нам живот учинити квалитетнијим и сврсисходнијим.
Живели!

Средином јануара, кад мало отопли изнесох јелку у двориште и помогох мужу да је посади. Мој допринос је био да је сликам за „моје жедно дрво“. И он зна за „моје жедно дрво“ ( уосталом има ли још неког да не знам за „моје жедно дрво“ хахаха). Зачудо, престао је да се чуди мојим идејама, а пошто и он воли природу, дозволи ми да његовим телефоном сликам јелку.:

-          Ово је мој допринос природи. Садим „Златибор” у дворишту! – додах срећна кад посадисмо јелку.

Вести се брзо шире, па ми тог поподнева рече Аца, мој будући зет:

-          Тета Драгана, чуо сам да правите Златибор па сам хтео да дам свој допринос.  Донећу и моју јелку да је засадите..

-          Зар нећеш да је носиш у село?

-          Нећу.  Они немају Златибор. Сад кад сам чуо дa Ви имате Златибор, хоћу овде да посадим јелку.

Тако и Аца даде допринос природи: у мом дворишту су још 2 јелке. Сад их имам четири и баш сам срећна због тога....

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb