Gušt i dert

Прича о чоколади

pitija | 06 Januar, 2013 21:18

(Можда је ово Бадње вече прави тренутак за ову причу за коју ми је инспирација била једна дивна девојчица)

С осмехом је стављао последње ствари у путну торбу спремајући се у завичај по ко зна који пут у ових десетак година. Повратак му је био много дражи и лакши него одлазак; зато је волео да своје најмилије обрадује поклонима. Уз уобичајене поклоне обавезна је била и чоколада. Знао је да његова девојчица пуно воли чоколаду. Знао је и коју највише воли.

На врх, преко свих ствари, пажљиво као неку непроцењиву ствар стави чоколаду а онда зашнира торбу. Целим путем мислио је на њен осмех, па није ни осетио дужину пута.

И заиста, све би како је замишљао: девојчица се одушеви што види оца, снажно га загрли и пољуби, а онда још једном и још једном за свако парченце чоколаде. То је била само њихова игра при сваком сусрету. Онда нежно стави чоколаду у своју торбу, чекајући прави тренутак да је отвори.

У тренутку кад помисли да одломи једно парче, сети се драге комшинице која јој је била као права другарица; и да се нашали и да је утеши и да је мудро посаветује. Комшиница је живела сама, јер су јој деца била далеко, па девојчица отрча до ње и рече јој:

„Увек сте добри према мени и ја желим да Вам се захвалим, а немам ништа друго него ову чоколаду. Али знајте да је највише волим, а од срца Вам је дајем.“

 „О, драго дете, како си добра. Ето, баш си ми поправила дан, јер ми данас нешто није добро и управо сам кренула лекару.“

 „Радо бих пошла с Вама, али морам у школу.“ – одговори девојчица забринуто.

 „Ништа не брини. Већ си доста учинила за мене. Ето видиш да ми се осмех вратио. Бићу ја добро, а ти иди и учи. Школа је важна за живот.“

Због врућине која је тог дана била заиста велика, комшиница стигавши до лекара опет осети малаксалост. Док се презнојавала, гледала је по препуној чекаоници. Сви су били задубљени у своје мисли и преокупирани својим проблемима, па схвати да је сувишно да било шта кога замоли. Зној се сливао са њеног лица док је наслоњена на зид чекаонице чекала свој ред.

 „Дођите овамо.“- зачула је иза себе – једна млада жена придржавала ју је док је водила до места које јој је направила. Кад је села, извадила је флашицу са водом из своје ташне, нежно је прешла поквашеном руком преко њеног лица а онда јој дала и да попије мало воде не би ли се освежила.

„Пуно ти хвала драга.“- обратила јој се комшиница.

      „Ништа не брините. Питала сам да Вас приме преко реда.“

„О како си ти... „ – тражила је речи захвалности комшиница.

 „Али то је само мало воде. Знате и моја мајка живи далеко, можда је и она сад жедна.“- одговорила је млада жена, а сенка сете прешла је преко њеног лепог лица. Комшиница лагано устаде и крену у ординацију, а онда се сети и из ташне извади чоколаду:

 „Узми ово, желим да ти се захвалим“.

 „Али не треба. Ја сам то онако....“ – сад је била и жена збуњена.

„Знам, али и ово је САМО чоколада.“ – рече а у себи се сети радости коју јој је донела та чоколада. То није била само чоколада, као што, знала је ни оно није било „само мало воде“.

Стигавши кући жени у загрљај утрча син. Чврсто се загрлише, највише и најјаче на свету:

„Јеси ли био добар данас?“

„ Да, као и сваког дана“. – одговори дечак.

 „Е зато ћу ти дати чоколаду; али само да знаш,то није обична чоколада“ – шалила се мајка, не слутећи колико је била у праву. То је била чоколада која преноси љубав.

Те вечери шетали су поред дома за незбринуту децу, држећи се за руке,и причали о многим лепом стварима. Дечак је био много срећан:

„Мама, ја сам баш срећан што имам тебе,имам тату, породицу, а ова деца немају никог. То мора да је јако страшно. Тако бих волео да могу некако да им бар мало, ма само мало помогнем, “.

То може, али не мора да буде страшно. Нечија срећа може бити бескрајно захвална нечијој несрећи ... а тад више нема несреће - помислила је сетивши се дана кад га је изабрала. Истовремено су кренули према торби у којој се налазила чоколада. О како су се добро разумели; њиховим мислима нису биле потребне речи: дечак је отрчао до ограде и дао чоколаду најближем дечаку.

           Мрак је сакрио њене очи у који су се мешала осећања среће, поноса, бескрајне љубави, судбинске повезаности. Кроз сузе бескрајне љубави гледала је како се око њеног сина окупљају и други дечаци и отварају чоколаду – то је био прави тренутак.    

Komentari

Re: Прича о чоколади

Caje | 06/01/2013, 22:02

Re: Прича о чоколади

pitija | 06/01/2013, 22:20

draga moja Caje - sd

Re: Прича о чоколади

mastalica | 06/01/2013, 23:30

:)pravo vreme za ovu pricu

Re: Прича о чоколади

nena58 | 06/01/2013, 23:39

Priča je...ma nemam prave reči, da ne kvarim.
Prava priča za ovu noć, noć mira i ljubavi.
Srećan Božić, draga.
Uz kockicu čokolade :)

Re: Прича о чоколади

Jелена | 06/01/2013, 23:53

Права прича у право време! Ти својим причама преносиш љубав! :-)

Re: Прича о чоколади

Bojana | 07/01/2013, 00:22

Profesorka, svaka Vam cast!!! Odusevili ste me, kao i uvek!

Re: Прича о чоколади

girly | 07/01/2013, 01:58

Прелепо!!!

Re: Прича о чоколади

lora1 | 07/01/2013, 12:50

prelepa prica...a i poucna!
Hvala ti!

Re: Прича о чоколади

pitija | 07/01/2013, 16:13

hvala svima za divne komentare - uz kockicu čokolade

Re: Прича о чоколади

sophia | 29/01/2013, 18:33

prelepa prica! :)

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb