Gušt i dert

ПОПЛАВА - 2 део странац и драги гост

pitija | 06 Avgust, 2015 21:00

***

Онда је почела да чита жељно као дављеник кад жели обалу. Трагала је за мудрошћу и удаљавала се од људи. Журила је пријатељима из књига, браћи по мислима и идејама.  

Говорили су јој да је наивна. Смејала се и одговарала, да јој је то од оца и да је то свесно изабрала  – наивност је мана због претеране љубави према људима. А човекољубље је врлина. Њој је само мера недостајала.

Људи су јој постали страни. Од  љубави коју је некад осећала, преко разочарења, стигла је до равнодушности. Равнодушно је прихватила новооткривену равнодушност..

Повлачила се све више. Све мање су јој недостајали, а од неких се и крила. Бојала се сваког новог сусрета са њима.

-          Зашто се ми не дружимо са другим људима? – питала ју је једном ћерка.

-          Дружимо се – одговарала је.

-          Имате само 2 пријатеља и 5-6 рођака. Сећам се кад је било пуно људи у кући, кад смо заједно славили Нове године, ишли на море. Зашто се то променило?

-          Зашто се променило?- поновила је: Ко би то знао? Бојим се оног што ће рећи. Бојим се беса и љутње коју су ширили око себе; слепила да не препознају шансу и уграбе прилику; одсуства снаге да саберу преостале способности и саставе своје покидане делове, да се помире са почињеним пропустима, опросте и крену напред. - мирно је говорила. - Уосталом прија ми овако. Кад дођем с посла имам жељу само да ћутим. – са жаљењем се осмехнула.

-          Значи, све се мења.

-          Да, једино су промене сталне. – рекла је, помисливши шта ли живот носи и на шта ће још морати да се навикава. Сталне промене и стално прилагођавање.

Бежећи од страха и разочарења обично би одлазила у двориште. Пријала јој је тишина ветра, погледу на траву, лишће и небо. Ма шта да јој се деси природа ће јој пружити довољно енергије. У природи је снага. И моћ – мислила је.

Колико је била близу истини, није ни слутила, све до оног пролећа кад је киша почела да пада. Да пада. Страшно и немилосрдно бесно и љуто. То је била киша која тече и прети потопом.

Волела је да је успава звук кише. Радосно је журила на спавање знајући да ће јој снови бити окрепљујући. Сада је киша плашила. Будила би се ноћу и гледала кроз прозор мокре улице. Већ неколико дана је без престанка падала, а улице нису могле више да је приме.

Тог јутра кад је крeнула на посао добар део улица је био под водом. Из шахти је претећи избијала вода. Мутна. На послу се панично вртела у круг. Није имала где да зарије главу, док све прође. Са свих страна је чула ударање млазева воде, кроз прозор је видела да се ниво воде пење, а на телевизији је чула опомињуће и застрашујуће вести. Никад се није молила Богу. Да ли би сада било лицемерно и неискрено да почне?

Захвалила се киши за све добро до сад и молила је да престане. Понављала је те речи све брже у себи, а киша је све јаче падала.

Чула је колеге како се шале:

-          Ја сам на спрату. До мене не може. Коначно ћемо имати море.

Била је уплашена и љута. Све око је било сиво, све се стапало у једну велику ружну сиву, у један вртлог који је претио све да их однесе Бог зна где.

 Колегиница ју је смиривала:

-          Нису безосећајни, само се на различит начин охрабрују.

-          Знам – одговорила јој је – али опет много се плашим. – рекла је гласно, не би ли се страх смањио.

-          Да ли твоја кућа може да буде поплављена? – брижно је питала даље колегиница.

-          Да, као и хиљаде других. Како не схватате да смо сви повезани? – и даље је била љуте.

-          Да, али ти ту ништа не можеш.

-          Знам. – беспомоћно је одобрила.

С посла је изашла раније. Ванредно стање се већ наслућивало. У последњем моменту је прешла преко реке пре него се излије, газила је улицама које се више нису виделе. Осетила је ледену воду на ногама. Није то ништа, није страшно, говорила је себи и тражила је где би могла да погледа да се охрабри. Људи су стајали по ћошковима, испред кућа. Деловало је да знају шта треба да се ради. То је мало охрабрило. Прва је стигла кући. Ушла је у сутерен куће. Мора нешто да ради. Мора. Мора, али шта? Почела је да износи ствари.

-          Шта то радиш – љуто је упитао муж који је исто изашао раније с посла..

-          Склањам,  ако будемо поплављени.

-          Остави то. Нећемо да будемо поплављени. – рекао је и Душица је изашла за њим у двориште. Схватила да се он негирањем брани од оног што предстоји. Није издржала и поново је ушла у сутерен, и кроз прозор гледала мужа како прилепљен за капију у кишном мантилу с великим поломљеним кишобраном гледа у реку на улици.  Под ногама је осетила воду. Спустила је поглед. Вода је из угла собе полако прекривала једну, па другу собу и целу основу куће. Опет је погледала кроз прозор: улицом је текла река и повремено поред постављених врећа с песком и дасака продирала у двориште, а из бетона на поду, зидова сутерена на површину избијала је подземна вода. Пењала се  и за само 30-50 цм претила да се споји с оном на улици. А онда?

У грудима је нешто претило да пукне. Сакрила се на спрат више и упалила ТВ. Чула је да је један цео град поплављен. Људе су возили чамцима. Са собом нису могли да понесу ништа. Тек неког кућног љубимца. Неки напуштени пси, мачке, пливали су, стока се давила. И Душица је имала пса. Била је сигурна да и она без њега не би нигде кренула. Сишла је опет до сутерена. Муж је псовао.

-          Није страшно. Није страшно.- говорила је.

-          Како није? Шта причаш? – бесно је викао.

-          Видела сам, људи су остали без кућа. Цео град је потопљен. Ми смо добро прошли. – узела је кофу и буре и почела да скупља.

-          Остави то. Влага је већ ушла у зидове.

-          Нека је. Боље 30цм, него 1,5м. – скупљала је воду свесна да је узалуд.

Дошли су рођаци и пријатељи да помогну.

Могла је мало да одмори.

 Набавили су пумпу.

Али сва вода коју су избацивали из сутерена у двориште, кроз земљу је опет налазила пут и враћала им се. У дворишту је било језеро. У себи је враћала слику летње идиле у дворишту. Сад је била бесна на природу. Није била тако добар пријатељ како је мислила.  Није била тако поуздана. Измакла јој је тло под ногама. Да ли ће ово поплављено двориште икад више да јој буде оаза спокоја и радости? Из размишљања је прену глас мужа:

-          Пусти, видиш да је узалуд.

-          Није узалуд. Бар ниво воде држимо на истој висини.

Радили су у тишини цео дан, и пола ноћи. Купили воду у буре, па пумпом избацивали у поплављено двориште. Воде је било све више, па су је сад црпли пумпом. Само да се не поквати пумпа, да не прегори. А онда траг наде: киша је почела да јењава. Можда ће престати? Смењивали су се. Изгледало је узалудно, али бар су имали заблуду. Чинило се да се ниво воде смањује. Или је то била само њена јака жеља? Киша је коначно престала. Била је ноћ и није се видело да ли се небо разведрава или поново прети.

 Опет су воду скупљали у бурад. Сваки мишић и болесне кости су је болели, али није смела да стане. Замарала је тело да не размишља.

Око 3  је опет проговорила, као да је она најјача: „Идите да се одморите, ја ћу да дежурам“.

Седела је на спрату, а немир се ширио њеном утробом. Није смела да заспи. Ко зна какво стање ће затећи кад се пробуди?  Опет је сишла у сутерен да погледа, и опет сама узела да скупља воду. Касније је дошао муж да је замени. Ни он нје могао да спава.  Пред зору ниво воде је почео видно да се спушта. До јутра се стабилизовао и подземна вода није више нигде продирала. Негде су пробили бедем и потопили нова поља.

Слике на ТВ-у су нон стоп приказивале поплављену земље, потопљене куће, уништена поља, покидана брда. Има ли нешто да је остало недирнуто?  Или ће враг однети ову малу земљу и оно што је од ње остало. Шта је још остало да је задеси?

Ипак нашла је и оно што јој је било потребно: слике са телевизије које храбре. Људи су били сложни, људи су радили, људи су помагали једни другима.

Недуго после тог одушевљења, није прошло ни 15 дана, брже него што је очекивала, стварност се опет вратила: кафићи су и даље били пуни, а млади су пијуцкали кока колу и држали мобилне, куцкајући бесмислене поруке. Чак ни на фб више нико није избацивао слике које подсећају на поплаву. Поплављени су остављени себи и држави. А држава чији грађани не маре једни за друге, не може много да уради. Дакле, сами.

Опет је била бесна, разочарана, љута: на послу колега је и даље играо игрице и кукао на малу плату

-          Ја сам послао 6 порука за поплављене. Од мене је доста. Треба да штедим да идем на море. Нек и други дају толико. – рекао је други, млади колега.

-          Ко зна куда ће да заврше све те паре које су нам стигле? Сад ће они поплављени да се обогате? – рекао је трговац у продавници књига и није откуцао рачун. Била је бесна на себе што се није снашла и није затражила рачун.  Тек месец дана касније кад је купила другу књигу, смогла је дрскост да заштити своју државу и затражила му рачун.

На људе странце је навикла. Сад јој је и природа била туђа и сурова. У трену све може да нестане.  А шта онда, како, куда?

Она није Диоген да пије воду из шаке.  Опет је гледала ствари око себе: Дивне шарене шоље, тањире, па јакне за лепо, кишовито, зимско време, или елегантни капут за свечане прилике; па исто толико ципела; прекриваче у боји намештаја и зидова собе. Ништа од тога не би могла да понесе.  Ништа од тога није било важно.

Последње вести које је чула биле су: „прете нове поплаве, 130 села одсечено од света због огромне количине снега која се не памти, због сметова, завејаних путева; немогуће је доставити им храну, воду и лекове; прорадила нова клизишта... Ноћас око 4: 20 осетио се земљотрес. 1 000 кућа оштећено.“..

Скупила се у се, да се сакрије, смањила се избезумљена од страха Може ли човек бити срећан? Шта је срећа?

„Ако си здрав, али увек има оних око тебе који то нису. Бити срећан на послу, али много је оних који немају посао. Имати кућу, али много је оних који су ове године остали без кућа било због поплава или клизишта. Уживати у ситницама, али много је оних у окружењу који стално жале за нечим великим, крупним“.....

Што је више размишљала, све мање је знала... Можда је грешка у превише размишљала. Обећала је себи да ће престати да слуша вести. Наставиће да шаље СМС поруке поплављенима, бар 3 сваког месеца. Бар то мало може, да сачува самопоштовање.

Требало је брзо нечим да умири ум, стиша страх и кошмар у глави.. требало је себе  га завара, да побегне.

Пришла је компјутеру и укључила фб. Гледала је у екран: сви су се утркивали у броју пријатеља. Сваког трена избацивали су слике из живота. Да се похвале другима, да их други виде, да с њима прокоментаришу своја осећања. Али толики пријатељ преокупирани бележењем својих тренутака нису имали времена да гледају туђе тренутке а камо ли буду пријатељи.. После 5-6 лајкова, после 3мин, одушевљење је прелазило у разочарење. Све је врло брзо застаревало, затрпавано и прелазило у заборав. 

наставак следиi ....... 

Komentari

Re: ПОПЛАВА - 2 део странац и драги гост

Јанакис | 07/08/2015, 00:02

Дивно је кад неко тихим тоном и одмереним речима успе читаоца овако да "помери" ка преиспитивању себе, ка емпатији. Са оба дела великом прецизношћу и уз одмереност којој се дивим погађаш у нерв, у онај важни дамар, који не смемо заборавити да постоји у човеку.

Re: ПОПЛАВА - 2 део странац и драги гост

pitija | 07/08/2015, 09:37

vauu Janakis dragi koji komentar, baš si me usrećio

Re: ПОПЛАВА - 2 део странац и драги гост

Violeta | 09/08/2015, 00:34

Bravo, Dragana.Ova dva dela su ti tako drugacija od ostalih prica, bar meni tako izgledaju. Nadam se da postoji i treci.

Re: ПОПЛАВА - 2 део странац и драги гост

pitija | 09/08/2015, 09:40

posle ovakvih komentara, ja ne smem da objavim nastavak, da cenjene drage i mudre čitaoce ne razočaram :) !

Nastavite.......

panicnadezda | 10/08/2015, 21:05

Bez bojazni objavite-lepo to radite.Promišljeno , a pitko. Pozdrav

Re: ПОПЛАВА - 2 део странац и драги гост

mastalica | 15/08/2015, 22:06

„Sreca je kao leptir kad ti tiho sleti na ruku i nezno te dodirne“ rekao mi je dragi i jos da budem stalno srecna,tako Vi provlacite leptire kroz svoje price!

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb