Gušt i dert

3. наставак - крај

pitija | 09 Avgust, 2015 10:03

 Очито јој ни то гледање у екран није био баш неко решење, јер јој је створило још веће заблуде. Из збуњености ју је пренуо звук кућног телефона.  Знала је ко је. Само је још мајка Мара зове  на фиксни телефон.

-----------------------------------------------

овај део је прича "Телеф.именик" за коју неки моји читаоци знају, па могу да прескоче и наставе даље ----------------

-          Знаш ко ме је данас звао? – сва срећна мајка је одмах упита..

-          Шта опет те звао Милан? – равнодушно је одговорила -  Милан је рођак од кога сви беже. Професор физике у пензији. Рано пензионисан, јер је сви кажу „пролупао од учења“. Није се ни женио. Живи сам, и рођени брат бежи од њега, а он памти све рођаке и њихове бројеве телефона. Кад позове, пита за сваког а онда почне да се жали на стање у земљи, псује политичаре. На срећу брзо заврши и спусти слушалицу.

-          Ма какав Милан, не зове ме више он. Наљутио се нешто.

-          Онда је Мирјана  - још безвољније јој одговара. Мирјана је друга болесна рођака која више нема коме да оде, осим старој и самој Мари. Долази с мајком.  Обе болесне од депресије, умртвљене лековима. Мирјана никуда не сме сама, па мајка од како је постала удовица живи са њом. Деце нема, брат је у другом граду. Срећом има пензију, па јој обема стиже за храну и лекове. И Мирјани за цигаре.  Мајка Мара, још увек зна Мирјану да охрабри и подстакне да се бори и верује у излечење, па ова воли да дође код ње.

-          Није ни она. – радосним гласом крије нестрпљење мајка .

-          Е онда је Јелена Николина. – Никола је рођак који је највише напредовао од свих, стигао и до министра, али боље да није. Повукле паре, функција, полудели хормони па се под старе дане загрејао за младу и амбициозну сарадницу. Оставио и жену и два сина. Оно синови већ велики, имају своју породицу, али Јелену су сви волели. Живели су у великом граду и кад се Никола одселио , Јелена није имала никог да поприча о Николи, осим....  баба Мару. Позвала је и иако се годинама нису чуле, попричала са њом као са рођеном мајком. Плакала је преко телефона да, олакшала душу. Још је волела Николу. А и баба Мара је урођеном мудрошћу знала тачно шта да каже и како да залечи рану.

-          Она ме је звала прошлог месеца.

-          Па ја не знам ко би још могао да те зове – Душица је већ губила стрпљење.

-          Звала ме Надица из Београда! – коначно јој сва срећна рече мајка..

-          Надица? Комшиница Надица? – није могла да верује.

-          Да.

-          Зар она која вам није дала сагласност кад сте хтели да правите гаражу, која је тражила ненормално високу цену за кућу кад се селила у Београд?

-          Па добро, јесте. Али ми смо лепо живели са њеним оцем и мајком. А и ви сте се лепо играле кад сте биле мале.

-          Да, да, али то је било пре 40 година. Но добро. Виђале смо се неколико пута кад је долазила овде пошто се удала. Али откуд сад она тебе да се сети?

-          Тетка Маро, знаш колико сам ја тебе волела – рекла ми. - И дуго смо причале. Морала сам да је прекинем, има много да плати.  „Нема везе“, каже ми она, „ионако немам кога да зовем“.  Син јој је у Аустралији, ћерка се развела, нема посла. Срећом Надица се сад добро слаже с мужем... сад кад су оматорили..... овако болесну, чува је и пази. А тешко је болесна. Кад је воде лекару, немају лифт, па је носе у ћебету. Ходник је мали за носила –........ јер она не може да иде..... а тако би радо опет дошла у родни град. А овде нема никог, само мој број нашла у старом именику. Бар код мене да дође, да одмори кад оде родитељима на гробље. – мајка Мара је завршавала причу, а Душица је ћутала.

------------------------- 

Спустила је слушалицу, још једном збуњена. Све се окреће, све се враћа и креће изнова и изнова.

Мора се опет вратити свету.. људима.

Поново је погледала ФБ и тих неколико лајкова. Препознала је међу њима неколико сродних душа и по коју усамљену душу. Занемарила их је из страха, из себичности из алавости.. присетила се колика су јој они били подршка. Како су увек били ту невидљиви и стрпљиви.  А она је гледала у неке друге, неке небитне, желећи да им буде битна. Њихово лоше било јој је видљивије него све лепо око ње, њихово зло било јој је јаче него све добро. Док се тако тражила, схватила је колико је грешила и како је само срећна што ови драги, важни људи за то време нису изгубили стрпљење, што је нису напустили и заборавили.

-          Хвала им хвала, хвала. – искрено је понављала у себи.

Изговарајући те речи, напуштао ју је страх, смиривао се кошмар и све постајало јасније и лепше. Како је лепо бити захвалан, како то прија, како лечи.. како се раније тога није сетила. Не тражити много, само захвалити на ономе и онима што их има. Окрете се око себе. Али стварно око себе, да види све оне  невидљиве.

После шест година медицине ћерка јој се  вратила кући с факултета. Сад је на стажирању у болници. Није јој било лако свих тих година. Могла би уместо потраге за вечитим тајнама и великим мудростима да се посвети овоземаљским стварима и ћерку обрадује нечим.... – прекорила је себе. Одавно јој није направила неки колач, неку посластицу.

Кад је нешто касније угледа на вратима, искрено јој се обрадова:

-          Шта је данас било на послу? 

-          Ма опет исто. На сваком новом одељењу ме увек исто питају и исто причају: Учиш ли немачки? Кад ћеш да идеш одавде? Бежи што пре. Овде је све пропало.

-          Хм.Дођи.... знаш, нешто ми се чини да ће ово пролеће бити баш право. Види како су нам се лепо расцветале лале и јорговани. И баш је пријатно и топло. Хајдемо напоље док још има сунца. Ево и нашег пса. А спремила сам ти и кифлице. Замисли успеле су ми. – док је то говорила Душица се изула и додирнула ногама земљу. Лагано је дисала, свесна сваког удаха. Пунила је плућа свежим ваздухом и ......није мислила. После дуже времена била је задовољна и спокојна.

-          Зар нико не воли ову земљу?-  нерасположено је наставила ћерка.

-          Изгледа.

-          А тако је лепа .

-          Да..... Знаш на многа питања нећеш знати одговор. Ма колико се трудила и размишљала. Као што неће знати ни други. Видиш, завршила си школу, сад све знаш о ...

-          О не – прекиде је ћерка. – много знам, али далеко од тога да знам све.

-          Наравно. Исто као што нико не зна све о животу . Али увек имаш избор и сама бирај свој пут. Не дај да ти други говори шта ћеш да радиш. Неизвесност је добра. Свезнање би нас учинило непажљивим, и лењим. Све је баш онако како треба да буде. Не љути се на људе, не осуђуј их... прихвати оно што мораш, промени оно што можеш.

-          Делује тако једноставно.

-          О, далеко од тога да је једноставно.....Али много ћеш моћи. Много и нећеш моћи да урадиш, зато што...

-          Зашто?

-          Па зато што си само човек..... И пре него пожелиш нешто што немаш, кажи хвала за свако биће и ствар коју имаш.  – мирно је своју причу завршила Душица.

Радосно и лако су се загрлиле, а онда ушле у кућу: као драги гости. 

Komentari

mediterraneo

mediterraneo | 09/08/2015, 12:55

sviđa mi se tvoj post Apolonova proročice , podseća me na film -bližnji- da naš usud ,oduđenost,polomljeni karakteri bačeni spomenari, nesklad između želja i mogućnosti ,tačno je -nije važno koliko ko ima ,već koliko kome treba-

ovaj deo mi već liči na tebe- /Хм.Дођи.... знаш, нешто ми се чини да ће ово пролеће бити баш право. Види како су нам се лепо расцветале лале и јорговани. И баш је пријатно и топло. Хајдемо напоље док још има сунца. Ево и нашег пса. А спремила сам ти и кифлице. Замисли успеле су ми. – док је то говорила Душица се изула и додирнула ногама земљу. Лагано је дисала, свесна сваког удаха. Пунила је плућа свежим ваздухом и ......није мислила. После дуже времена била је задовољна и спокојна/ -veliki pozdrav piši još

Re: 3. наставак - крај

pitija | 09/08/2015, 14:23

haha ostala sam bez reči - prva 2 dela sam pisala zbog nekog konkursa na temu "stranac" a onda u 3. delu ipak završila po svom haha i naravno nisam im se "svidela" ali važno da se sviđam mojim prijateljima sa bloga -
baš je ovaj internet čudo - kao mikroskop za dušu, ne znaš nekog a opet ga odlično poznaješ - kako je čoveku za sreću dovoljno nekoliko lepih reči nekoliko prijatelja po mislima

Re: 3. наставак - крај

Violeta | 12/08/2015, 00:11

Lepa prica. Topla i smirujuca, kao i svaka tvoja prica. Slazem se s tvojom recenicom- pre nego pozelis nesto sto nemas, kazi hvala za svako bice i stvar koju imas. Neke konstatacije u tekstu su za diskusiju, ali- dobro, to je tvoje misljenje. Pozdrav.

Re: 3. наставак - крај

Violeta | 12/08/2015, 00:11

Lepa prica. Topla i smirujuca, kao i svaka tvoja prica. Slazem se s tvojom recenicom- pre nego pozelis nesto sto nemas, kazi hvala za svako bice i stvar koju imas. Neke konstatacije u tekstu su za diskusiju, ali- dobro, to je tvoje misljenje. Pozdrav.

Re: 3. наставак - крај

Violeta | 12/08/2015, 00:12

Lepa prica. Topla i smirujuca, kao i svaka tvoja prica. Slazem se s tvojom recenicom- pre nego pozelis nesto sto nemas, kazi hvala za svako bice i stvar koju imas. Neke konstatacije u tekstu su za diskusiju, ali- dobro, to je tvoje misljenje. Pozdrav.

Re: 3. наставак - крај

mastalica | 14/08/2015, 11:38

HVALA!

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb