Gušt i dert

PISMO - druga verzija GRANICE

pitija | 21 Avgust, 2016 12:51

Granicu i ovaj tekst slala sam na konkurs "Pomirenje" i ništa. Sigurno je bilo i gorih sudbina lepše opisanih.  Više ne šaljem priče na konkurse, ali pišem i dalje i više.  

 Знам, биће их опет.....

за годину, за десет, за сто. Бануће претећи на наша врата и ставиће нас у калупе, сврстати на стране..... на стројеве. Вриштаће о великим циљевима и обећавати велике заблуде. А за све то велико, даћемо тек нешто мало....нешто небитно.... Тек само .....нас, наше наде, снове, жеље и наше животе..  И ћутаћемо тако, немоћни, неупитани погнуте главе и ићи путем којим нас шаљу. Сви...

Скоро сви.

Трајаће то дуго, предуго, али ће једног дана ипак све морати да се заврши.....

            Тада ће једни пребројавати мртве, а други славити....... туђе срушене куће, туђе угашене наде, изневерене вере и изгубљене љубави ( можда и своје).... А разочарани, сломљени, изгубљени шетаће између њих, равнодушно. На који списак ће њих дописати? На списак мртвих или списак победника? Или постоји посебан, за све безначајне, безнадежне?

И то ће ваљда бити то:  онај велики обећани циљ и дотакнута заблуда.

Знам, ако не униште мој, уништиће живот моје деце, мојих унука, мојих пријатеља.

Због моје деце, мојих унука и мојих пријатеља чувала сам ово писмо од једне посебне, мени драге особе, као семе љубави .

То је моја клетва:

Драга моја вољена Гордана!

23.5.1995. Аустрија

Као што видиш по брзини мог одговора, знаш како смо с годинама све „успаваније“, спорије, а срце исто, иста љубав, карактер, ставови.

Знаш да те и сад волим, као и првог пута кад сам те упознала и ја се радујем теби, као човјеку. Немаш појма колико задовољства ми представља ово писање ћирилице, некако као да сам ближа свим твојим просторима, теби, твојој породици, својој старијој сестри у Београду.

Све оно што си ми написала, све је тако људски и твоје, знам да исто мислимо, осјећамо.

Како си ми сад? Шта радиш? Је ли завршена школска година за дјецу, (волела би их видјети). Муж, како ти је? Како су вам породице – родитељи? Свих ових година ја никако нисам престала мислити на тебе. Колико се нисмо видјеле?. Сјетим се кад си само једном долазила код мене, а мој сестић, је плакао за тобом.

И тако, године лете, растављају људе. Сада је тај мали вјероватно добио позив за војску ( Боже, какву?), ти имаш дјецу..... расули смо се, а ја не могу а да не жалим за оним дивним временом, чежњом за свим драгим људима. Чезнем за слободом као прије.

Знам да би вољела неке ствари о мени знати... као да ми је срце дрогирано, па одавно не куца старим добрим ритмом....

Вријеме прије рата је било некако успављујуће, нико ништа није радио, имало се пара ипак..... ја сам у то вријеме још била у вези са Круном, мада уморна, зрела, безнадежна. Он је годинама радио у иностранству, долазио, одлазио, али никада није имао снаге да повуче први потез, да се узмемо. Ја сам измишљала хиљаду других занимања, само да не мислим на године узалудног чекања.

Осјећала сам огроман страх и стид од провинције, људи који су ме гледали као другачију, с обе стране.

У Вакуфу су сукоби између Хрвата и Муслимана настали крајем 1992.год.. Град је био подијељен на два дијела, ћутке. Врло је мало било оних који су се мјешали, а оружја је било све више и више. Ваљда су сви мислили да је све шала и да се од тог не умире....

Ех луде, самовољне главе.!!!! Хвала драгом Богу, да то никада ниси заиста осјетила твоја дјеца..... било је у мом граду три сукоба (1.3.7. мјесеца). У овом задњем је било највише мртвих.... подјељен град, па је било лако одабрати мету. Преко хиљду и по мртвих – вјерујеш ли ми? Толико мојих мртвих ученика, сусједа, дјеце.

Прије тог задњег великог сукоба  Круно је дошао из Аустрије, донио поклона, хране и штикле. Био се наљутио што их чак нисам ни пробала; гдје ћу с њима, цесте пуне блата, рушевина... И тај привидни мир, био је тако лажан, чувале се страже с обе стране. У први сутон ни једног човјека на улици.....и замисли ја сам тад излазила ( била сам у првом, другом мјесецу трудноће). Купио ме и крили се с аутом код непознатих напуштених кућа, надајући се да нећемо налетјети на  мину. Вољела сам га, а и беба је била ту.... Он је мијењао фирму и требао је кад идући пут дође да ме води. До тад мени Муслимани нису хтјели издати пасош ( давали су само одређени број)...... и тада 30.05.1992.ја сам га видјела задњи пут... до децембра.

Како да ти опишем тих седам мјесеци без њега . Стомак је растао, иако смо имали врло мало јести, ни воћа, меса, шећера....скоро ничега. Желиш све, немаш ничега, али не умиреш. Крити се читав дан у кући, слушати пуцње, гранате, чути јауке. У претрчавању, увијек је било мртвих. Моја улица нема 200м а само у њој је било седам мртвих људи ( једна жена трудна, један дјечак). Кад је тај дјечак убијен  моја је снајка имала спонтани побачај ( нигде бабице).. То је све био велики ударац за мене. Плакала сам данима.

Пет мјесеци бити у кући, на улици само на кратко, надати се само горем, изложена погледима искусних жена, као и смрти. Била сам врло мршава, па се није видјело до 8-9 мјесеца.

У септембру, пред крај, сам први пут отишла у Бугојно (пјешице 26км).  Моја млађа сестра ми је нашла неку напуштену гарсоњеру, скупила деке, окречила. Била сам свјесна да се у Вакуфу, у ратним амбулантама не смијем породити. Још тад, мој брат као и већина мушкараца обузетих другим стварима, нису примећивали мој стомак.

Ми смо били без новца, гладни. Сено, сестрић би ишао у јавну мензу и чекао 1кг хљеба за нас троје, два сата. Дошао би, па поново ишао још два сата да би добили неку кашу  што личи на чорбу. То су нам донијели ови луди сукоби, протјерани народи било које нације, који нису ни најмање криви.

За све време ја нисам имала ни један гинеколошки преглед, а када бих била гладна, беба се тако мрдала, тако да сам имала осјећај да ће умријети у мени. Мој плач би личио на врисак, клела сам Крунослава, свој живот.

И тако 15.11. 1993. један школски колега ми је у Бугојну рекао, да ме код куће чека његово писмо.

Била сам очајна, љута. Четири дана ме сестра молила да идем. И пошла сам сама, са стомаком и документима. Био је петак 19.11.1993. хладан дан, а ја сам без престанка пјешачила преко брда. Ни једног човјека, животиње. Оборене главе долазим на задње брдо прије Вакуфа. Тад ми један војник рече да ми је ујак погинуо од гранате. Била сам пред његовим селом и морала сам ући.... Крила сам  стомак, а и кандила хвала Богу нису давала јаку свјетлост.. након сахране сачекала сам брата и пошли смо кући.

То ми је био задњи повратак из Бугојна, четврти. То је био пут очајника, дављеника, самртника.

Брат је тад већ сазнао, био је фин, није лошу ријеч рекао. Опрезно ме водио кроз разрушено село, мраз стегао, пазио да не паднем. Пред улазак у град морало се трчати између празних простора. Дошли смо добро, кућа у тами, шкиљаво кандило, али писмо нисам затекла. Отишло је  у Бугојно.

Тек мјесец дана касније  чула сам вијест од  Круна.

Син од мог ујака је био на стражи у хотелу, а само мало даље у пошти били су Хрвати. Тако су се између препуцавања, дозивали, па је Круно њега зовнуо и овај му обећао да неће пуцати . Ја сам дошла у пола шест (мрак).... Кад смо се срели био је у војничком одијелу, мирисао  на духан и пиво. Пољубила сам га, војници су гледали нијемо из таме (неки мрзили, неки вољели), а он ми је пипнуо стомак. Шапнуо да пређемо улицу, а ја сам му рекла да не смијем због свог рођака – да га не излажем неприликама, а и да они који у том моменту не знају за нас – не би пуцали.

Мој добри рођак није ни тад видио мој стомак. Благонаклоно је рекао да ако хоћемо да се видимо, можемо и исто вече у пола један ноћу. Пристала сам, морала сам. Рекла сам Круну да ми  за 15 дана излази термин за бебу, да сам рх (-). Он је шутио, отишао питати главног ..... мој брат је направио договор с наше стране, а Круно с друге и ми смо се  у пола један ноћу видели испред хотела. Мукли тајац.... наши кораци, хиљаде комада стакала.... наши кораци, пажња да не налетимо на мину с обе стране.... Мој брат је остао силно забринут.

Ушли смо у пошту, Хрватски војници, моји ученици, драге особе – само друге ознаке на рамену....Боже мој, који апсурд.!!!!! Многи су ме дочекали срдачно с љубављу.

Били смо мало код његове сестре (свега су имали јести – воћа, сокова, уместо кандила – батерије) и рано ујутру прешли границу БиХ и Хрватске. Крунов колега ми је набавио хрватски пасош неке жене с визом, (мој као  изгорјео) па сам тако прешла преко неког мањег прелаза у Словенију и Аустрију,.

Сад живимо овдје невјенчани, више с неслагањем него с миром. То што је био у рату и видио пуно мртвих га не оправдава да тако мрзи Муслимане; нити сам ја пуцала, нити сам крива за све глупости које су се десиле. Још се волимо, мада му тешко пада мој идентитет. Волела бих када би могао бити атеистата, па заборавити вјерске притиске других.

То је „укратко“ све. Сад отприлике све знаш. Овдје је љепа околина....али јебо ти све кад немаш свог брда и куће, своје родбине и пријатеља.

Немој НИКАД ЗАБОРАВИТИ ДА ТЕ ИСКРЕНО ВОЛИМ. Пољуби дјецу!

  Азра“

***

Знам, биће их опет.

            Али, знам....... биће и неког попут нас, да им све поквари.... да им мржњу понизи......... и учини смешном.

Komentari

Re: PISMO - druga verzija GRANICE

Јанакис | 21/08/2016, 15:12

Мој утисак је да ти ово може бити нацрт, али имаш ти овдје још посла да га дотјераш до приче. Још увијек је прилично конфузно.
Крај је врло довитљив!
Тачкице елиминиши или бар прориједи.

Re: PISMO - druga verzija GRANICE

pitija | 21/08/2016, 15:25

hvala, cenim tvoje mišljenje i sve si u pravu,imala sam ja da pišem mnogo više, mnogo sam se mučila šta da izbacim zbog ograničenog broja znakova za konkurs - zato sam pisala dve priče da bar tako iskažem ono što osećam. sad kad je konkurs prošao, proširiću ga za svoju dušu. Hvala još jednom za iskrenost!

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb