Gušt i dert

MI MALI VELIKI

pitija | 23 Avgust, 2016 18:04

 ZAVRŠNICA OI me podseti na dan kada je naša mlada fudbalska reprezentacija prošle godine postala prvak sveta - samo za one koji nisu čitali moj prošlogodišnji tekst

Многе ствари волимо или не волимо због некога и нечега. Волим спорт, али већ дуго ми фудбал није важан; због свега што не знам и не желим да знам о њему.

И тако је било све до тренутка док нисам на месту где радим, у средњошколском дому,  приметила неке дечаке заљубљене у ту лепу игру. Сваке године долазе из разних крајева и има их све више. Виђам их како са ранчевима на леђима  по киши, снегу, сунцу иду заједно на тренинг ....  у сусрет својим сновима.  И све су ми дражи. Дражи због вере коју имају, због осмеха којим подносе болове од повреда, због модрица, посекотина,  подеротина, због спремности да „кроз трње дођу до своје звезде“.  Дражи зато што су сањари и радилице, у исто време.

И можда више него ја на њих, утичу они на мене. Прошле зиме звали су ме да им судим на турниру. Због поверења које су ми указали, умало се нисам смрзла. Али нисам смела да их разочарам.

За ово Светско првенство нисам ни знала.  Није било еуфорије, коментара, занесености.  А онда сам тог јутра случајно укључила ТВ- и чула да играмо  финале. Тренутак је био довољан да схватим:

-          Хеј па ми можемо бити ПРВАЦИ СВЕТА?

-          Ех, ми? У фудбалу? Против Бразила?

Бразил?  Кажеш БРАЗИЛ  а мислиш на најбољи фудбал.

-          Хеј, па ово је финале! Зашто да не!  Па имамо исти број играча, играмо по истим  правилима, нема „јачи тлачи“ – овде смо равноправни.

 Нисам баш „видовита Зорка“, и нисам ни сама веровала у то чудо о ком сам причала, зато нисам убеђивала  много друге, само ..... помислила сам, како би нам то пријало, како би било лепо, како би нам добродошло.. И одједном ...... фудбал ми је  постао јако важан.

 Како би нам победа био леп поклон , мислила сам, а плашила се и окретала главу да не гледам.  Ипак смогла сам храброст да гледам довољно да видим да умеју да шутирају на гол, јер како другачије победити , видела сам да имамо супер голмана, јер како другачије сачувати победу,  видела сам да играју тимски, јер фудбал и јесте тимска игра, видела сам играју изразито фер и спортски, што ја највише ценим. Не волим оне којима циљ оправдава средство, који  траже изговоре, који псују кад не успеју, који лажно падају... Видела сам све то и у једном тренутку опет се понадала  : „Хеј па ми имамо све што је потребно да победимо“.   То чудо, та победа не би била само лепа, већ и могућа. Баш тада, при тој помисли десио се  победнички  гол.

-          Тооооооо – скакала сам као кад гледам  Ђоковићеве победе.  – Ми смо прваци света – викала сам са кнедлом у грлу, а сузе сам пустила да слободно иду. Радовала сам се као неко ко због своје земље дуго то није могао.  И није то само фудбал, много је више. 

Има у њиховој победи пуно симболике и поруке, као у успеху Ђоковића, који је почео да тренира бели спорт, племићки, аристократски спорт у време кад је његова земља била најсиромашнија  и најнесрећнија.

 Сада није стоти, није десети, него први.

Има симболике у победама наших ватерполиста, јер потичу из земље чији су преци у првом светском рату највише страдали управо зато што нису знали да пливају, Потичу из земље која до пре неколико година није имала ни 2 затворена базена.

 Видим поруку док гледам нашу децу како играју и певају, занемела пред њиховим талентом, има у победама наших ученика на светским такмичењима у математици, физици, информатици....

Дужни смо да коначно прогледамо, да видимо ту симболику и поруку, дужни да откријемо тај погрешан корак и заувек га избришемо из свог кода..

Знам да своје послове морам сама да завршим, знам да ми због тога плата неће бити већа, ни струја јефтинија, али бар цео један дан ћу имати осмех на лицу и бар један дан нико неће смети да критикује моју Србију. Један дан бићу поносна због своје заставе, због своје Србије, због младића који су после ко зна колико времена ГЛАСНО певали „ја те волим Србијо“.  Један дан мислићу само о лепом!

Волим да будем поносна, недостаје ми тај титрај у срцу и искра у оку. Навикли ме на то још у младости.

Поносна, гледала сам те младиће, сада светске прваке, а мислила на њихове вршњаке . Мислила  сам како је  то  добро због дечака које познајем, због Панића, Симона, Лапића, Најдановића, Максе, Филипа, Глигоријевића, Софронијевића....... зато што и они верују, што својом наивном снагом пркосе свима који одавно ни у шта не верују и који су се одавно предали  па покушавају и њих да заразе својом малодушношћу...

 Пре пола године одушевили су ме и пожелела сам им да једног дана и њих чекамо на БАЛКОНУ.  Балкон, тај симбол снажне и невине љубави Ромеа и Јулије, постао је и нама најлепши симбол  љубави, вере у лепо, у успех и боље сутра. Од скоро ту сачекујемо наше најуспешније спортисте.  Реално,  због свега као да нико није веровао да ТУ може икад да види фудбалере.  А вечерас их баш ту чекамо.

Ето чуда се дешавају, кад се најмање надаш.  Само мораш да верујеш, да сањаш и радиш, радиш и кад мислиш да у теби нема више ни трунке снаге.

Због остварења овог сна, сада су и осталим дечацима снови ближи. Можда и мало другачији. Сада могу својим сновима да додају и  сан да играју у репрезентацији  своје земље, а не само да из ње оду. А ако оду да тамо учине највише што могу за њу, и да се једног дана врате.

Тамо могу бити богатији и опуштенији, али само овде могу оволико и овако да буду срећни, поносни и ...... вољени. 

Komentari

mediterraneo

mediterraneo | 23/08/2016, 20:36

pozdrav ... laku noć proročice

Re: MI MALI VELIKI

pitija | 23/08/2016, 22:53

Laku noć, sanjaću morske snove!

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb