category: kratke priče
Volim drvo.
Raste mirno i tiho, lome ga oluje, vetrovi,
mraz, sunce ga suši, a ono opet tu gde je ga je neko namerno posadio ili mu
vetar seme slučajno doneo i posejao.
Dostojanstveno.
Neki ga vide i osmehnu mu se zahvalni što je
tu, neki ne. Neki...
On je radio sve loše i opasne stvari koje su postojale. Lako i bezbolno povređivao je i sebe i druge. Jurio je i menjao lake devojke, a voleo fine i žalio što ga neće - potajno je patio. Na svakom koraku je pravio budalu od sebe, uništavao sebe alkoholom ......
Ispratili smo kolegu u penziju, nedavno, a kao davno
da je bilo. Sve manje ga pominjemo, tek ponekad. Više pričamo o novom kolegi.
A i on, retko dolazi, sigurno se igra sa
unucima, šeta, igra šah... brine o zdravlju...
Pomislim, tako će i mene... i svakog...
Volim reči ljubavne, reči koje se miluju dok se lako i slatko nižu sve jedna od druge nežnija i blaža – reči kojima „skoro ništa važno“ ne kažeš, sem „sitnice“ da ti neko znači toliko da i patnja prija, da je i tuga srećna. Volim...
Volim ove
velike porodične praznike.
To je prilika da
se VIDIMO, okupimo sa prijateljima, rođacima sa kojima se ne viđamo svakog dana
i često ne živimo zajedno . To je prilika i da se izađe u prirodu, prošeta i ISPRIČA
do mile volje.
Za te
malobrojne,...
Danas je DIVAN dan, baš kao i svaki drugi koji dočekamo. Danas sam ponovo vozila bicikl posle SEDAM meseci. Nije me u tome sprečila zima, već nešto mnogo moćnije. To je bilo ono kad ne smete da zaspite jer se plašite da se ujutru ne probudite, ...
Imam sreću da do posla prolazim širokim ulicama, pored
porodičnih kuća sa baštama. Umesto da u gradu, strahujem da li će neka terasa
ili klima uređaj da mi padnu na glavu dok se provlačim pored automobila
parkiranih na trotoaru, ja uživam dok „zavirujem“ u...
O d
oca mi je ostalo veliko nasleđe: časno
ime i uspomene za ponos. Zato i tugu dostojanstveno nosim.
Vredan je bio i mnogo radio, a nikad se nije žalio. Uvek je
bila kriza, nisu ta prošla vremena bila toliko lepša, samo mi brzo i lako
zaboravljamo. Uvek je bilo ljudi...
Rešim ja da pošaljem priču na konkurs, ali pošto sam je toliko puta ispravljala, bila sam tako umorna da nisam mogla više ništa da pišem, pa ni lične podatke. Uostalom, ako me izaberu nek jave, pa ću lako da im napišem sve od rođenja do...
Tata ih je grlio, grlio ih je tako jako, da ih je skoro bolelo. Tata je prvi put plakao izbezumljen od bola i straha od sutra i svega što će osećati kad se sutra
probudi. Tri malene ništa nisu shvatale, ni te ljude oko sebe što plaču, ni
mamu što leži zatvorenih...
Listam ovaj FB. Svega ima. Skoro. Samo nema prirodnog osmeha. Puće se, nameštaju i devojke i devojčice, mladići i dečaci, stari i mladi. Svi se „zarazili“ tom ISTOM nestvarnom, izveštačenom lepotom... kao da se više nikad nećemo sresti u živo...
Ponekad mi se čini da nam govor i te reči koje izgovaramo više štete nego koriste. Koliko su nas puta posvađale, posekle oštije od najoštrijeg noža i ostavile trajne i ružne ožiljke? Koliko puta nam se samo desilo da pomislimo jedno, kažemo nešto, a...
Nekad smo imali manje, sad imamo više, a opet nam nije dovoljno:
Nekad su deca imala dužnost, sad prava.
Nekad smo meso jeli 2 puta nedeljno, sad za svaki obrok mora nešto mesnato.
Nekad smo pili samo vodu, sad sve sem vode.
Nekad smo imali 1 televizor,...
Lepo je kad roditelji brinu o svojoj deci. Lepo, a i
potrebno. To nam je dužnost.
Mnogo roditelja sam čula kako se žale na školu da su đačke
torbe teške, što jeste tačno. Da su im deca opterećena suvišnim knjigama. I to
je tačno. Da im težina torbe...
Svakog dana idem u istu prodavnicu po hleb i jogurt; sada i po pomorandže. I svaki put kad mi prodavačica izmeri pomorandže, ja joj najljubaznije kažem „hvala.“. Ne znam da li mi ona prethodno kaže „izvolte“, ali ne zameram; težak joj je posao: unosi gajbe sa voćem...