Gušt i dert

ВЕДРАНА

pitija | 25 Januar, 2013 14:15

(Прича би могла да се почне и овако: живот ју је гурнуо, пала је, а онда се лагано подигла, обрисала прашину и с осмехом наставила даље)

Причала је искрено, сад већ опуштено. Све. Без размишљања. У почетку мало, а сада све више. Плашила ме та опасна искреност. Шта се крије иза ње!?

Лепа, млада и свежа. До пре неколико дана није било те свежине. Сада пошто је донела одлуку, опет је била опуштена и свежа. Расположена. Видело се да је срећна, али не радосна, јер без обзира на све није била глупа. Знала је да је тамо, где се одлучила да крене, сигурна само несигурност.

У почетку ми се чинило да то ради из ината, из пркоса из жеље да упропашћевајући себе повреди ону која ће је сигурно увек и без обзира на све највише волети - мајку. Јесу ли свесне мајке колико после оног првог, Евиног греха, кад зачну ново биће, могу још грехова да направе? Које дивно и ризично путовање представља родитељство!?

 А све почиње управо ту, у оквиру породице између четири зида, између свађа, суза, смеха, стрепњи, погледа, додира..... Све то или пак одсуство тога даје печат који свако од нас носи кроз живот.

Чиме ме је привукла? Открићем да није онаква како изгледа: обична. Понекад смо водиле сасвим обичне, успутне разговоре који се тичу других, а онда ненадано у први план искаче њена прича као шок, као олуја усред лета.

Одличан ђак, примерна и неприметна па сам у почетку тражила од ње да утиче на ученице са проблемима у понашању. Какав промашај!

Онда се скоро потукла са једном ученицом. Такве ситуације ма како на први оглед биле страшне, касније добро дођу, јер представљају тест који неки људи положе високом оценом а неки опет падну у нашим очима. Свидео ми се њен начин прихватања одговорности. Тачно је измерила своју кривицу и чекала казну. Друга ученица је хистерисала, оговарала, нападала, одбијала да прихвати свој део кривице. А кривица није ни тражена, само трезвеност и обећање да неће више да се понови. Волела сам јаке и самосвесне особе. Приче оне друге ученице да се плаши јер се Ведрана дружи са опасним типовима, обиле у се о моје уши. Не чујемо оно што не желимо.

После тога неколико пута сам је необавезно заустављала у пролазу и тек онако питала: како је. Обично би одговорила кратко и уз осмех.

Осмех је био део њеног имиџа. Први пут кад га није било повукла сам је у страну.  Није се опирала. Изгледа да јој је разговор био преко потребан, али би сигурно и без њега преживела. Већ је себе издресирала на бол, патњу и добро их је подносила. Без обзира на понеку сузу у углу ока, све је подносила онако како су генерацијама жене пре ње подносиле патњу – без права на жалбу. 

Посвађала се с мајком. Али не пати. Престала је да пати још пре неколико година кад јој је мајка ускратила пажњу, загрљај и пољубац за рођенда. Да не би повредила њеног полубрата из мајчиног првог брака и полусестру из очевог првог брака. Они нису имали праве и мајку и оца, а она зато што их је имала, није смела да их има ни тек толико колико је требало једној девојчици. А била је добро дете и радила све што заслужује љубав. Али љубав није добијала. И туга је,  као што кап по кап разара стену,  разорила њено срце. Више није било поправке.

Покушала сам да јој објасним да грех  није грех ако не постоји намера.

Замишљала сам ту старију припросту жену, навиклу на рад по цео дан , без надокнаде, без пажње, без похвале. Није било тешко да у мислима видим цео њен живот, јер је таквих судбина било безброј. Нико јој није пружао љубав, па тако, није је ни научио да она даје другима оно што никад од других није добила. А била јој је потребна као храна, као вода и сунце. Мучила се са првим мужем, добила дете и трпела због тог детета, а када се указала друга прилика, заклела се себи да је ни по коју цену неће пропустити. Срећа јој се осмехнула, био је то добар човек, ткђ.са дететом. Чуваће то туђе дете као своје и више. Знала је колико је тешко детињство деце у лошим браковима. Желела је тој деци да пружи све што она и они нису имали до тада. А када је као плод тог, коначно мирног и спокојног живота дошла слатка девојчица, помислила је да је и њу коначно погледао Бог.

Девојчица је била здрава, вредна и паметна. Није задавала бриге и није правила проблеме, па срећна мајка није морала да јој поклања превише пажње и времена које ионако није имала, због обавеза у пољу, кући, због друге деце. А како изрека каже „док дете не заплаче, мајка га не узима“, Ведрана није плакала, па је мајка мислила да има све. А другој деци је давала, без питања, без плакања, да свет нешто не замери, да зли језици не поједу њен нови живот, не отму јој нову шансу, или да деца не помисле да Ведрану воли највише. А волела ју је, ако не највише. јер ко може да измери количину љубави. а оно најјаче, свим срцем и била срећна и поносна што је ово дете јако па не тражи посебну пажњу, не изазива бригу – у школи је била најбоља, све радила, помагала, трчала и била активна. Хтела је да је помилује по коси, да је пољуби, али увек су у близини била друга деца, па је одустала да не би погрешно схватили, дуги пут су јој руке биле пљаве, грубе од рада на њиви, или јој је одећа миисала на зној и стоку... и тако временом је навикла да суздржи осећања, само је остао сјај у очима. Али деца то често не виде. А онда време избледи тај сјај и као да га никад није ни било.

Покушала сам да нешто од оног што сам видела мало у мислима, а више у животу, кажем Ведрани. „Све знам, али нећу да јој опростим. Сад је хтела да ме пољуби и честита рођендан, а ја јој нисам дала. Остала је да плаче и куне. Нека, сад зна како је мени било.“- рекла је наизглед хладно, али суза што је засјала у углу ока, издала је. Запљуснуо ме талас те тешке, годинама сакупљане туге па сам пожелела у том тренутку да је пољубим – ту малу девојчицу у телу девојке - „уместо мајке“, али нисам имала снаге. О како нам је тешко да изразимо оно што осећамо. А ко то може да види !? Значи тако се пропуштају прилике, шансе, животи...

„Опрости мајци, због себе. Стићи ће те грижа савести и то се обично дешава кад је касно и кад ништа не можемо да исправимо. Схватићеш мајку кад будеш и ти мајка, кад направиш и ти грешку. Немој да мислиш да ћеш бити поштеђена грешака у животу. Ако опростиш мајци, моћи ћеш да опростиш и себи. Немој да од живота правиш пакао.“  

Узалуд сам говорила. Збуњивала ме је та психичка снага којом је контролисала физичке потребе: апсолутно је владала својим телом што се тиће изгладњивања у посту, физичких вежби које је могла да ради до бесвести и да од тренутка кад реши, заувек прекине са сваком лошом навиком, а са друге стране никако није знала да залечи душу. Сваком новом раном као да је смањивала бол претходне и чинила да буде подношљива. Живот ме је поучио да сво богатство разноликости и ширину осећања, чуда, патње и радости, прихватим што једноставније : опростиш и идеш даље, паднеш па устанеш, обришеш прашину и кренеш даље, опет и опет,  и никако не заборавиш на тренутак да застанеш и уживаш у малим наизглед безначајним стварима, све док трајеш. Нисам се сналазила баш у тим психолошким играма свести и подсвести. Зато ваљда постоје армије психолога, психијатара, ако је уопште и њима нешто јасно.

 „Ако, нека ћу“ - . Трудила се да буде сурова,

„Зашто ти онда глас дрхти и руке подрхтавају?“ – питала сам је намерно, испипавајући њену искреност.

Немајући куд, осмехнула се али је наставила тврдоглаво да брани свој став: „Навикла сам да ме боли. Уосталом, ја нећу дуго да живим. До 25.год. Ни децу нећу да рађам.“.

*

 

Следећи пут је сама дошла и одмах рекла: „Сад се забављам са циганином“ – смешкала се и смешкајући чекала моју реакцију. Осетила сам се као да сам овога пута ја на испиту. Који је прави одговор? Ћутала сам, а онда додала.речи познате песме „Циганин сам ал најлепши,-  могу да разумем.“

 „Старији је од мене, 10 година“. – провоцирала је.

„Добро, ти ионако делујеш много старије.“- прихватила сам игру.

„Ожењен, је, има и децу.“- ређала је чињенице, без узбуђења.

„То баш и није згодно, али шта ћеш кад си заљубљена.?!“- глумила сам и ја

„Нисам, само хоћу да нервирам родитеље, у ствари мајку, отац ми је добар.“- коначно је почела опет искрено да прича.

„О сад имамо школски пример последица патње из детињства. Уништаваш себе да би казнила мајку. Глупо. Мислила сам да си паметнија. Зашто једноставно не признаш себи шта осећаш, да си повређена, да си тужна, Много је једноставније рећи да се плашиш. Плашиш се да признаш да ти је потребна љубав, јер се можеш поново разочарати, плашиш се да те опет боли..“- почела сам да се љутим.

„Мрзим да се плашим.“

„Али се плашиш“.

„Нема везе док не признам. Научила сам да увек будем јака и да се ни на шта не жалим“

„Само храбри имају храбрости да кажу да се плаше. Слаби ставе маску и стално дрхте испод ње.“

„Ако. Нећу да признам. Ма рекла сам Вам већ да сам лоша особа.“

„Ниси. Нећу да прихватим то, џабе се трудиш да ме убедиш. Исувише си млада да би била лоша особа, само због тога што си нешто лоше доживела. Збуњена и рањена јеси, али лоша ниси, ма шта урадила“- трудила сам се да и моја искреност допре до ње.

 

Неколико дана је нисам видела, а кад сам је видела опет је била озбиљна. Било је време оних полицијских потера и хапшења

„Сигурно је у затвору. Не јавља ми се.“

„Ко? Циганин?“

„Ма не, с њим сам раскинула. Нашла сам другог. Ја као да тражим невољу. У ствари нашао је он мене. И овога смо се бојали......Добро имам времена да размислим шта ћу даље.“

„Можда је ово знак.“- додала сам бојећи се да ли ће да разуме да хоћу да јој кажем да јој живот нуди ово решење и да га прихвати док још може. Можда ће једног другог дана она хтети али тад неће моћи.

„Занимљиво и ја сам то помислила.“- обрадовала је моја реченица.

 

*

„Видела сам га. Пустили су га. Платио је да изађе, да би био са мном. Сад не могу да га оставим. А и зашто би. Лепо ми је с њим. Пажљив је према мени. Брине. Увек зна где и с ким сам. Увек ми пошаље поруку као да је преко пута мене.О свему причамо. Он од мене ништа не крије. Има поверења....... Жели да имамо и децу.“ – причала је више себи него мени.

 

Осетила сам да је потреба да с неким разговара полако престајала. Док је је полако говорила, схватила сам да је донела одлуку. Било јој је потребно да своју одлуку некоме изговори гласно како би била потпуно сигурна. Изабрала је пут девојака које прате оне момке за које јавност сазна тек када их неко проспе по асфалту.

За два месеца познанства дала је своју будућност. „Мени је лепо с њим.“ – неколико пута је поновила. Веровала сам јој. Сигурно су били слични и одговарали једно другом. Усамљени и срећни у својој несрећи. Дао јој је оно што јој је одувек недостајало:“Како си данас. Јеси ли нешто јела, да ли ти нешто треба?“ Имао је моћ и она је добила на значају; осетила се заштићеном, паженом, па иако је то личило на затвор, пријало јој је да прати сваки њен корак и то схватала као љубав, а не као његову несигурност и страх од напуштања. Одајући јој тајне везао јој је опасну омчу, а она јој се радовала.

Више нисам постављала питања, нисам говорила, још мање саветовала, јер све би било узалуд. Ћутала сам са примесом горчине, после свега што сам чула. Упознала сам а да то нисам желела део оне друге стране. Улогу судије нисам никад узимала, али била сам љута, не због ње колико због њега. Одакле му право да дира у живот. На ум су ми падала сва она деца која су му својом несигурношћу и несрећом обезбеђивала бесмислен живот, скупа кола, луксуз којим је придобио Ведрану.

„Ако то не ради он радиће неко други“ – рекла је једном, али нисам одреаговала, а хтела сам да кажем:“Али увек постоји избор; а то је његов избор, а он је твој избор. И како само можеш њему да опростиш и још да га волиш, а не можеш мајци?!“

Хтела сам то да кажем, али сам прогутала бес који и није био толико велики; живот ме научио да на многе ствари не можемо да утичемо. Ведранина одлука је била једна од тих ствари на коју нико и ништа не може да утиче било да молимо или кунемо и која може, само због сазнања да постоји, да жуља као каменчић у ципели. .

 

 А опет, кад сам стигла кући, нисам могла а да не ухватим за последњу сламку; једино што ми је преостало и што сам још знала и умела да урадим - хрпу осећања и неизговорних мисли истресла сам на папир: у причу о Ведрани.

Среле смо се још једном, таман довољно да јој додам папир: „Волела бих да ово прочиташ“. - рекла сам зауставивши је у пролазу.

„Сад журим, причаћемо други пут“,-  одговорила је Ведрана „Нема потребе, само прочитај“. Знала сам да неће бити другог пута. Или....да ли је то човекољубље или наивност тек и кад сам рекла да је готово, веровала сам. Веровала у ствари које су само мени биле вероватне и могуће.

Ведрана је отишла је не окренувши се, одлучним корацима, кад да пркоси а мени је први пут пало тешко што је неко био искрен. Чему искреност, кад никоме не користи?!

*

Прошло је неколико месеци. Ведрана се вратила у своје родно место и више се нисмо чуле. Присиљавала сам себе да не мислим на ту мени драгу девојку и на то шта је урадила од свог живота. Сместила сам је у угао срца и ма колико то био мали угао, био је сасвим довољан да је увек видим и да она буде увек ту као и мала упорна нада.

Шта год и како год, човек само у време можете да се поузда.  Посао и живот смењивали су се по важности у мом животу, доносећи разноразне промене, које опет нису нарушавале склад мог живота. А онда  једног дана како то обично бива деси се нешто: некад неком лепо, неком ружно.... :  на екрану телефона прочитала сам не верујући: „Кики, Срећан рођендан и све најбоље жели Вам, шта мислите ко????ВАША ВЕДРАНА. НАДАМ СЕ ДА МЕ НИСТЕ ЗАБОРАВИЛИ J.“ – колико пута човек доживи гром из ведра неба: „знала сам, знала“, помислила сам „није ме заборавила, сећа ме се“. „добила сам поруку за рођендан“ - Скочила сам. желећи да се похвалим том неочекиваном срећом и показала је првом колеги. „За шта се ти радујеш, порука за рођендан, па то је данас сасвим обична ствар.“ „Ма није обично, добила сам је од једне .......- а онда се сетих: како да објасним оно што нико не зна, оно што не смем да кажем, ни ко је Ведрана, ни какв нас тајна повезује. Како је Ведрана сазнала број мог телефона и да уопште имам телефон ( увек сам причала да нећу никад да га носим ) и  како је сазнала кад ми је рођендан... то су све добри знаци, то све указује на нешто....

Пожурила сам да што пре одговорим, да због паузе не помисли да ми порука не значи оволико колико значи:„Како тебе да заборавим? О колико си ме само обрадовала!“  - откуцала сам, а онда мало размислила и додала „ има ли прича наставак?“ . страшно сам се бојала , али одговор је одмах стигао:

„Драго ми је да сам Вас обрадовала. За наставак приче рећи ћу само да имам новог дечака, који је миран, добар, пажљив, да сам добро и тако. Поздрав J

„Хвала на поздраву, па сврати некад“- откуцала сам другу поруку  мерећи сваку реч – да не буде ни премало ни превише.

„Наравно, доћи ће Ваша Ведрана да причамо као некад.“- Нежно као неку драгоценост спустила сам телефон да не бих нечим покварила лепоту тренутка. „добро је“ – предосећала сам.

*

Време је опет радило по своме – пролазило лагано, повремено би стигла по нека порука за Нову годину, Божић, 8.март.

Четири године чувала сам у свом телефону те поруке, а сада  сам  решила да их заменим другим, да направим места за нове.

        Нашла сам Ведрану, опет захваљујући средствима савремене комуникације, средствима против којих сам била до недавно, а сада их користим да се повежем са својим по свету расутим пријатељима .

        Може ли се бити срећан због туђе среће? О итекако!  Мој живот је осунчан још једним зраком среће мени драгих људи. 

Са екрана компјутера сада ми се осмехивала - моја Ведрана., само што је сада била у друштву два мушкарца: старији ју је заштитнички грлио, а малог је она грлила у наручју.  Прелиставала сам све албуме са сликама, а са сваке ме је гледала девојка дуге плаве косе, крупних очију у пуној својој лепоти;  никад лепша, ведрија и насмејанија. Онда сам бојажљиво кренула у још једну потрагу; пажљиво сам тражила и нашла и слику која ме је врло занимала – маленог је у наручју држала старија жена нежношћу којом се само унуци обасипају. – нека питања није потребно постављати , одговори нам се сами нуде - Ведранина мајка.

Прва прича о Ведрани може да се одложи тамо где и припада - у далеку прошлост – Ведрана одавно није део ње, она сада живи другу причу. Пред њом су изазови, али ја знам да ће за све имати довољно снаге и мудрости. 

Срећно Ведрана! 

Normal 0 21 false false false MicrosoftInternetExplorer4

Komentari

Re: ВЕДРАНА

mastalica | 25/01/2013, 17:17

volim kad dok citam vase price suze bi da krenu, ali ih zaustavim i tako se one bore dok vi izvlacite srecan kraj, jako dobra prica :)

Re: ВЕДРАНА

CaJe | 25/01/2013, 17:34

Jos jedan dokaz kvalitetne fabule zasnovane na istinitoj prici. :)

Re: ВЕДРАНА

merkur | 25/01/2013, 18:35

Pasti i znati ustati...
Procitah u dahu.

Re: ВЕДРАНА

domacica | 25/01/2013, 19:21

sjajna priča, mnogima bi mogla da poslži kao udžbenik iz hrabrosti i upornosti.
Prijatno!

Re: ВЕДРАНА

Јанакис | 25/01/2013, 20:20

Поучно и за родитеље, и за омладину. Уживање је читати твоје приче.

Re: ВЕДРАНА

lora1 | 25/01/2013, 20:28

Prica je zaista dirljiva al' volim sto ima srecan kraj.
Neka je srecno svakom mladom bicu i da ima jos takvih Pitija ili Kiki.

Re: ВЕДРАНА

nena58 | 25/01/2013, 21:38

Prelepa, prelepa...
Bilo bi dobro da je sve devojčice i devojke pročitaju.
Prava ljubav na kraju uvek pobeđuje, naročito ljubav majke.

Re: ВЕДРАНА

pitija | 25/01/2013, 22:28

hvala na lepim komentarima, zbog Vedrane - imala sam njenu dozvolu da objavim priču

Re: ВЕДРАНА

zabrinut | 25/01/2013, 22:29

bravo Vedrana

Re: ВЕДРАНА

sestra | 25/01/2013, 22:35

samo je to važno - ustati, obrisati peašinu, osmehnuti se i nastaviti dalje. poz Vedrani

Re: ВЕДРАНА

Stefan | 25/01/2013, 22:56

Ovo je jedno od retkih dela koje je mene uspelo da uzburka i da ne mogu da docekam kraj istog. Najezih se i istovremeno bejah srecan kada se prica zavrsila. Ulepsali ste mi dan. Hvala

Re: ВЕДРАНА

Јелена | 26/01/2013, 01:33

Прелепа прича, заиста немам речи, бравооо

Re: ВЕДРАНА

slađana | 26/01/2013, 19:25

Још једна прича која се чита у једном даху и оставља нас без речи.Поздрав и за Питију и Ведрану...

mediterraneo

mediterraneo | 26/01/2013, 22:16

mudra priča dostojna proročice iz delfa.šaljem ti dug i slan poljubac sa mora.

Re: ВЕДРАНА

jovana bg | 28/01/2013, 23:13

vrlo lepa prica

Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb