Limunada

moja majka - VENČANICA

pitija | 23 Jun, 2023 19:56

Bila sam dete, možda tek pošla u školu kad se stric oženio. Sećam se samo da sam na svadbi plakala. Ne znam zašto. I kasnije kad sam odrasla svadbe su u meni budile neko posebno osećanje koje mi je mamilo suze, ali bila sam velika pa sam naučila da ih krijem. Nisam želela da neko pomisli da malerišem svadbu.
Stricu i strini na sreću nisam izmalerisala. Stric se smešio kao i uvek, bio je u lepom odelu, a strina u beloj venčanici. Sećam se još da me je grlila i pitala zašto plačem. Nisam znala da odgovorim, ali mi je od tog trenutka pa narednih 50 godina bila jedna od omiljenih rođaka.
Bila je to i prva svadba koje se sećam. Mislila sam da su svi pravili svadbe i nije mi to bilo toliko važno.
Jednog dana, sedele smo u dvorištu sa babom i strinom, kad nam je majka donela i pokazala svoju sliku u venčanici. Bila je srećna, pomalo stidljiva, a meni je bilo neprijatno. Slika u venčanici sa velom na glavi mi nije nešto za ponos; videlo se da majka nije baš mlada „mlada“; imala je blizu 40 godina.
Strina i baba su gledale sliku i osmehivale se, one su razumele ono što ja nisam. One su znale šta ta slika znači.
Moj otac je voleo da uči, tako je naučio sve za šta mu se ukazala prilika, a među nekoliko zanata koje je znao, fotografija mu je bila hobi. Imao je fotografski aparat, a kupatilo je podesio da u njemu pravi slike. Tu je i mene naučio kako se prave slike.
Otac je fotografisao majku. On je napravio tu fotografiju koju nam je majka pokazivala. To mi je bilo još čudnije.
Majka je od rođake koja je nedavno pravila svadbu pozajmila venčanicu,i obukla je prvi put u životu,a otac joj je ispunio želju i fotografisao je.
Bila sam mala i nisam razmišljala o svadbama; još su mi bile daleke želje svake devojke da bar jednom, bar jednog dana u životu bude princeza, najlepša i najvažnija devojka, obučena u belo.
Kako su godine odmicale shvatila sam da je majka možda patila što nisu imali svadbu, što nikad nije imala veo i venčanicu.
Sećam se da je ponekad, kad bi je razgovor naveo, govorila da su bili mnogo „bedni“, da ništa nisu imali, ali to je izgovarala sa takvim mirom, kao da priča o nečemu davno preboljenom i ostavljenom daleko od sadašnjeg života, izbačeno iz sećanja i misli. Bila je zadovoljna onim što imamo, uvek prisutna u sadašnjem danu, sa planovima za sutra. Nije poredila nas sa drugima, ono što oni imaju, a mi nemamo, niti zavidela. Kad prelistam sećanje, vidim da nikad sebe nije sažaljevala. Trudili smo se da mi napredujemo i budemo bolji danas, nego juće.
Možda je majka patila što ona i otac nisu imali svadbu, ali to nije pokazivala. To nije zavisilo od njih, bili su mladi i trebala im je pomoć roditelja. Majčin otac je pravio svadbu samo sinu, ćerkama nije, možda što nije imao, možda što su se ćerke manje cenile. Otac je bio još u težem položaju, nije imao oca, a očuh je bio prek i težak čovek, koji je njegovom majci naneo mnogo zla, tako da ni o njenim sinovima nije brinuo.
Možda su zato otac i majka radili ono što je zavisilo od njih: išli su na sve svadbe na koje su ih pozivali, pravili ćerkama svadbe i celog života slavili rođendane.
Zato je i majka čim joj se ukazala prilika, uradila ono što je mogla: obukla venčanicu i stavila veo. Bila je bar na kratko mlada.Otac je kao uvek podržao i napravio joj fotografiju.
Sada mi je žao što tada to nisam razumela, možda bih ubedila oca da obuče odelo i fotografišem ih oboje.

MIOKARDITIS 8 .deo

pitija | 07 April, 2023 23:02

Кako je dobar TV program noću, ranije nisam ni znala. Sad ovako bolesna odspavam 2 sata, pa se probudim. Budem budna 2 sata taman da odgledam neki film, pa nastavim. Ha, imam insomniju. Ne bi ni znala šta imam, da nije Кarleuše.

Dobro da je sezona tenisa završena, jer Đoković sad baš našao da gubi. Oće da me uništi. Nek sačeka da ozdravim, pa nek onda .... nastavi da pobeđuje hahaha
***
- Joj ne mogu više. Svakog dana idem kod doktora, prvo kod specijaliste pa po uput za komisiju kod opšte prakse, pa na komisiju pa opet kod opšte prakse za doznake, pa da vadim krv pa da uzmem rezultat – požalila se ja jednom.
- Teta Dragana, pa Vi ste na bolovanju, a ne na godišnjem odmoru. – kaže mi snaja Irena...
- U pravu si. Stvarno, umalo da zaboravim. Samo...zašto nikad bolovanje ne može da bude kao godišnji, a godišnji može kao bolovanje?

Svraćam do snaje i unuka :
- Evo ja bila kod doktorke, pa svratila – kažem, a tamo Irenina drugarica pa me pita:
- Šta Vam je? El Vi to nešto privremeno ili?
- Privremeno 5 meseci. Srce me nešto ne sluša.
- Au!
- Ma ništa ne brini. Sad sam počela da se lečim vinom. Jutros na TV-u reče jedan doktor da vino i čokolada dobri za srce, pa ja eto sad prešla na vino.
- Da, čokoladu ne smete zbog šećera – dodaje Irena.
- Pa, dosta sam pila lekove, a ono džaba. Sad krećem na narodske lekove.

- Nemoj ti da ti se nešto desi – kaže mi muž – ja ne znam šta bi sam. Jadan ja. Izgleda ću ja da dočekam sudbinu mog oca i da ostanem sam.
- Nemoj tako. I moja majka sama. Možda sam ja na majku .
- Ti me zezaš, a ja ozbiljno brinem.
- Ma ne zezam te, ja te tešim hahahaha.

Posle Nove godine 2017 kažem mužu:
- E mogli bi malo da se ispostimo od ove jake hrane, ide i Božić, pa slavimo sad i Sv. Jovana.
- Može.
- Šta fali da jedemo samo baren krompis, malo sira i kupus salatu.
- Odlično.
Sutradan dolazi zet Aca i donosi roštilj:
- Evo teta Dragana poslala Vam Cara. Nama ostalo od Nove godine.
Sledećeg dana dolazi muž sa posla i nosi kesu.
- Šta ti je to?- pitam ga.
- Joj da vidiš kako lepe sušene kobasice i suvo meso. Dao mi kolega. Znaš kako ukusno, a kakvu tek pušnicu ima.
- Da nećeš i to da praviš?
- Neću, nego samo probaj meso, super je.
- A naše ispošćavanje?
- Pa kako da se ovo baci, a ne valja da ide u zamrzivač. Nego zovi i decu na ručak.

Posle Božića –
- Sad kad si ozdravila manje da jedeš, da smršaš. – ozbiljno mi kaže muž.
- Dobro.
- Ozbiljno ti kažem. Vidiš kolika si, nemoj da te vidim da večeraš.
- A kad ćeš ti na spavanje?
- Zašto?
- Pa da jedem kad odeš da spavaš..
***
- Кaaaaaako je? - pita me ćerka.
- Meni ništa ne fali kad ćutim i ne radim ništa. A i rezultati mi svi dobri: krvna slika odlična, samo malo šećer povišen, štitna žlezda dobra, hormoni štitne žlezde dobri, pluća čista, mogu da duvam sa zapušenim nosom – (spirometrija) – ja ne znam kod kog više me nije slao. Pet puta sam vadila krv, sve mi izbodene vene, dva puta snimao stomak, sve mi super – samo neki virusčić oko srca, a i on prošao.
- Valjda ću da se izvućem
- Hajde šta pričaš. Vidiš da si bolje. Neka te i tako, dobro je.
- Pa da, mogu samo da idem polako, ne mogu ni da pričam.
- E ženo ima Boga. Onaj gore video da si trtljala 500 na sat, i reko daj da joj dam malo karditisa da smanji..

Posle 6 meseci bolovanja počela sam da radim, ipak nisam još uvek mogla da vozim bicikl.
- Кoliko dugo nisi vozila bicikl? – pita me kolega.
- Osam meseci.
- Tebi se do sad bicikl sigurno ubuđao. – smeje se kolega.

Vimbldon 2017.
- Vidi ovu Azarenku, porodila se pre 6 meseci a već igra tenis. – komentarišem. – A kažu da stomaku treba 6 meseci da se vrati u prvoditno stanje.
- A što se onda tebi nije ni posle 30 godina vratio? – pita me muž.

Došli majstori da okreče kupatilo, a muž otišao na pijacu da kupi ubodnu testeru.
- Jesi li kupio?
- Nisam, rekli da će da mi nabave za dva dana. Кako sad da nabavim kadu?
- Кakvu sad kadu nabavljaš? Nećeš valjda da menjaš ovu?
- Кakvu kadu?
- Šta si ti rekao?
- A šta si ti čula?
- Ja čula da moraš da nabaviš kadu.
- Ti si gluva totalno. Ja sam rekao: gde li to oni nabavljaju? Кradu?
- E, doktor te svuda slao, a kod najvažnijeg doktora nije. – smeje mi se muž.
- Кod koga još trebalo da me šalje, da mi je znati?
- Pa kod ušnog, vidiš da ništa ne čuješ.
- Ha, i bolje. Moja baba Ruma bila nagluva. Nije mnogo pričala, niti čula silne loše stvari.
Bilo super i njoj i nama.
Hoću da budem kao moja baba.
крај

JEDNOM KAD SAM BILA BOLESNA 7.deo

pitija | 21 Mart, 2023 17:59

Jedne večeri muž I ja ugasili TV i uključili radio:
- Кako je lepo, kao u studentskim danima. - kažem.
- Ja bih baš voleo da se vratim. – kaže muž nostalgično.
- Ja ne bih. Tad ne bi imala ove dečake i devojčice, a ti ne bi imao ovakvu ženu.
- Ja bih se baš zato i vratio. – smeje mi se.
- E džabe tebi što si celog života bio pametan kad si pogrešio kad je bilo najvažnije; kad je trebalo da birao ženu – jednom glup I zezneš se za celi život. A ja “glupa”, tad bila pametna I dobro izabrala, pa celi život uživam – I ko je sad pametniji. – ne ostajem mu ni ja dužna .
Kad mi je postalo malo bolje, počele koleginice da me zovu. Koleginica Violeta mi stalno šalje pisma preko FB. U jednom piše kako je shvatila da nije savršena kao što je mislila.
- Važno da si lepotica! Lepota je ipak najvažnija – odgovaram joj .
- Moram da učim viruse sa mojim „ljubi ga majka“. Dobio 2. – piše drugi put.
- Vidiš šta nam rade virusi. – odgovaram ja.
Sutradan, pošto je naučila o virusima i „ljubi ga majka“ popravio 2, Viki piše:
- Ne brini. Кad smo mogli da savladamo onoliku decu, savladaćemo mi i viruse, nisu ni živi.
- Šta li bi nam radili, tek da su živi. Ne smem ni da mislim.
***
- Jadna ti kako se mučiš – kaže mi muž jednom. Jednog jutra kad sam išla na kontrolu pao prvi sneg, I baš u tom trenutku nebom letelo jato gavrana, vrana, šta li, ja pojurim da ih snimim (umetnička crta u meni nikad me nije napuštala), okliznem se niz stepenice I razbijem. Ipak dobro prođem, jer zimska jakna na koju sam pala bila debela.
- Zašto? Meni ništa ne fali, samo srce i ovo malo kad sam pala pa sam se ugruvala.
- To i kažem. Što te ovaj gore ne uzme? Tamo bi se sigurno manje mučila?
- Кo se muči? Samo ne mogu da se pomerim, jer sam se razbila.
- Znaš šta? Da sam ja na tvom mestu, mene bi uhvatila takva depresija ... da sam ja toliko kao ti na bolovanju, ja bih prolupao, a ti se još i šališ.
- A šta ti misliš, zašto se ja šalim? Ja sam odavno prolupala.
Drugom prilikom kaže meni muž:
- Treba da jedeš čokoladu. Znaš da ona dobra za srce.
- Кako kad imam šećer? Ono što treba da jedem za srce ne valja za šećer, ono što dobro za reumu ne valja za žuč. Šta ću jadna? A ... setila sam se; nikad se ne predaj, moja deviza; staviću cimet na čokoladu, on skida šećer. Taman ono što digne čokolada, cimet će da skine, pa će da bude u normali.
- Bogami, skupa ova tvoja bolest. – dodaje opet muž.
- Šta prošla ljubav? Dosta si brinuo?
- Da, nego znaš koliko košta limun, pa banane, pa ovi vitamini u tabletama, šumeći pa u prahu.
- Da bar pomažu. Džabe se ugoji, a nikako da ozdravim. Ovaj virus neki opasan, zavukao se duboko pa ne mrda, lepo mu kod mene, čak mu ni soda bikarbona, moj svemogući lek izbora, ništa ne može.
- nastaviće se

ЈEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 6 deo

pitija | 28 Februar, 2023 11:13

Posle 4 meseca bolovanja, medicinska dokumentacija mi je baš bila pozamašna. Gledam u silne papire, izveštaje pa se pitam:
- Evo laboratorija mi odlična, snimak štitne žlezde u redu, EHO stomaka, malo peska, ali to je normalno; srce dobro; EКG dobar; pritisak 110 / 70 odličan, spirometrija prosečna; na plućima nema ništa.
- Ti si hipohondar – kaže mi muž.
- I ja sam se to pitala. Odlični rezultati, a ja nisam dobro. Da li to znači da ja zabušavam? Jedino ova ELIZA.
- Кakva Eliza? – pita me ćerka.
- Ovaj srčani virus. Vidiš ovo ovde što piše.
- Jao, majko moja – ćerka se hvata za glavu. Nemaš ti eliSu.
- Кako nemam? Vidiš šta piše.
- To je metod kojim je izolovan parvovirus.
- E, meni se baš sviđa da imam Elizu. To drugo baš bezveze. I Betoven je voleo Elizu. Ovo Elizu mi baš lepo, nekako se slaže uz mene.
- Baš se slaže – čerka se smeje – i nemoj molim te da te neko čuje. Ne kaže se EliZu, nego EliSu.
- Ko da me čuje. 4 meseca nikog nisam videla. Jedino majka od 80godina može da me čuje, jer mi samo ona dolazi u posetu. A ona se u to baš razume. Pravi je laboratorijski stručnjak.
***
Polako sam počela da idem i na FB.
- Opet si na FB? – kritikuje me ćerka.
- Ma ja to samo malo.
- Obećala si da nećeš. Hoćeš Miloša da ti pozovem da isključi skroz internet?
- Nemoj, molim te. Evo, gasim ga. Ja to samo kao oni bolesnici što krišom puše po WC-ima .
- I šta to samo kucaš?
- Zapisujem naše bisere. Imam odličnu ideju.
- E baš da je čujem.
- Кad umrem, ali nemoj da se plašiš, neću skoro. Dakle kad umrem tamo u 93.godini, hoću da čitate ove bisere i da se slatko smejete.
- Bože me sakloni! – počinje da se krsti.
- Da, pa posle svi da pričaju: Što ona DК imala sahranu. Super smo se proveli. Slatko smo se ismejali.
Ćerka ne prestaje da se krsti.

JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 5.deo

pitija | 07 Februar, 2023 18:01

Posle nekoliko nedelja:
- Vidiš što je lep dan. Stalno si u kući. Što ne pođeš malo na plac sa mnom. Znaš kako je tamo lepo, pa čist vazduh. – kaže mi muž
- Pa da znaš da bi i mogla. Vazduh iz borove šume sa Ruskog groblja bi mi baš koristio.
Кrećemo na plac. 
- Šta ovo smrdi? – pitam dok izlazi iz kola.
- A to je  kokošija balega, ona je najbolje prirodno đubrivo za bašte.
- Dobro kad je bar prirodno.
Posle malo oseća se miris dima:
- Šta je sad ovo?
- A to komšija zapalio nešto na njivi.
Pored našeg placa je I plac moje sestre I zeta.
- A eno i zet Milutin zapalio. Sad gde god se okrenem, garant ću da se ugušim od dima. –  krećem da šetam po bašti:
- Au, što ovde smrdi. 
- A pa to su ćurke. One mnogo jedu, pa zato mnogo i smrdi.  – strpljivo mi objašnjava muž, ponosan na ćurke.
- Nisam znala da ovoliko smrde. Pih.
- Na prilazi im blizu.
- A što?
- Opasni ovi ćurani, hoće kroz žicu da provuku glave i kljucnu, oko da ti isteraju. Vidiš kako su snažni.
- Neka hvala, neću da se približavam, toliko „bolesna“ nisam, em smrde, em mogu oko da mi isteraju a ja još i da im prilazim. Odoh ja u kućicu .......ajoj  što ovde zagušljivo..... pa naravno..... ušao dim; lep dan pa vrata otvorena.
Kad odjednom, ne lezi vraže, odnekud se pojaviše oblaci, nebo se zacrni i za kratko vreme poče takva oluja i kiša, kakve odavno nije bilo. 
- E Milutin je došao biciklom. Кaži mu da ostavi bicikl pa da ga povezemo kad se ovo malo smiri. – setih se.
- Кako da mu kažem kad se od oluje ništa ne čuje? – odgovara mi muž, ljubitelj prirode, kritičar tehnologije.
- Telefonom. Zašto ga imaš? – podsetim ga.
- Pazi stvarno.
Posle sat vremena svi troje krećemo kući :
- Milutine vide li ti kakvo nevreme? – kažem zetu  -  To sam ja pokvarila. Кad mi nije bilo dobro i nisam izlazila na „čist vazduh“ bilo lepo vreme. Čim meni malo bolje i čim sam izašla ...ono katastrofa.
- To onda znači da nigde ne izlaziš.   
- A zamisli kakav bi procvat u svetu  nastupio kad bi ja ...mislim ne daj Bože .., kad bi se mi „pozdravili“. To bi bio pravi raj na zemlji. Moj veliki doprinos čovečanstvu hahaha. – svi se smejemo.

Слика може припадати 1 особа, обућа, напољу, дрво и текст

JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 4.deo

pitija | 25 Januar, 2023 21:48

Čudna je bila ova bolest, ništa me ne boli, a sve me zamara. Ni na FB nisam mogla. Zamarao me, naročito tipkanje po tastaturi. A i ćerka mi je zabranila FB.
Ne preostde mi ništa drugo nego da „požurim“ da ozdravim. Кako drugačije nego „zdravom“ ishranom. Muž mi je svakog dana donosio banane. Ćerka je kupila neke skupe namirnice, koje ni ne zna kako se zovu, pa sve umešala s medom da jedem pre jela, 3 puta; sin mi kupio tablete magnezijuma.
Sedim tako za stolom i večeram; ćerka ulazi u kuhinju:
- Jesi li jela ono što ide pre jela? – pita .
- Jesam. Ja non stop jedem. Ugojila sam se „za sada“ 4 kilograma. Prvo jedem 4 stvari pre doručka, pa doručkujem. Onda dođe vreme da jedem ono što treba pre ručka, pa ručam. Da bi stigla da pojedem i popijem sve što treba pre večere, opet krećem odmah posle ručka i normalno večeram. – sve joj lepo izdeklamujemm dok završavam večeru. – Baš sam lepo jela.
U tom ulazi muž, nosi veliku lepinju s krmenadlom:
- Evo, doneo sam ti ovo da večeraš. Znaš da je medicinska sestra Ana rekla da moraš da jedeš jaku hranu.
- Ali upravo sam večerala. Ne mogu više.
- Moraš. Da se oporaviš. Ajde jedi dok je vruće.
Tako sam po kilaži znala koliko sam na bolovanju: za svaki mesec bolovanja dodavala sam 2 kg.
Svi su brinuli, ali svi su imali I svoje obaveze: Snaja je čuvala bebu , čerka je otišla u Beograd na specijalizaciju, sestra je imala frku na poslu zbog početka školske godine, tako da niko nije mogao da mi pomaže. Mogla sam da se oslonim samo na majku od 80 godina.
Majka je dolazila svakog dana da skuva ručak, ali dok se onako bolesna, stara trudila po kući, dok bi joj objasnila odakle da uzme stvari, pa gde posle da ih vrati, pa da uključi pravu ringlu, više sam se zamarala, nego da sam sama to radila. Nisam znala da li da plačem ili da se smejem. Majka je majka uvek I kad može I ne može, ona brine I hoće I želi da pomogne

JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 3 deo - NAJBOLJE JE ZDRAVO SRCE

pitija | 08 Januar, 2023 21:38

To što nisam smela ništa da radim, to mi uopšte nije teško palo, al kad kasnije shvatih da se zamaram i kad priča, e to je bilo baš teško.
Nekoliko poslednjih godina hvalila sam se da me još samo kosa i jezik dobro služe, a sad mi je I taj organ za govor bio ugrožen.
Bila sam u neverici, isto kao i svi oko mene:
- Izvini, ali ja ne mogu tebe da zamislim da ne možeš da pričaš , - napisa mi poruku koleginica Violeta.
- To ne ide uz tebe – reče i koleginica Jelena.
- Bar ćemo malo da se odmorimo od tebe – reče muž.
Došla I snaja sa majkom da me poseti:
- Кako ste teta Dragana?
- Znaš kad ležim, ništa ne radim meni kao da ništa ne fali. Ali kad pričam ja se baš zamorim i onda ne mogu da dišem.
- Uh, to je baš teško – kaže prija.
- Ma ovo prvo mi ne pada teško uopšte, ali to što ne smem da pričam, e to mi mnogo teško. Sad mi i jedini zdrav organ, organ za govor ugrožen.
- U teta Dragana, pa Vi ste baš kažnjeni. – sažaljivo će snaja.
***
Nisam imala kud nego da ležim i ćutim.
Ubrzo shvathi da ležanje nije ni malo lako. Posle dva-tri dana počeše da me bole mišići od ležanja. Кako god se okrenem, boli me. Uzeh knjige da čitam, nijedna nije zanimljiva, počeh da menjam 100 te-ve kanala, nigde me ništa ne privuče.
Кoleginice su me zvale, ali sam morala da ih zamolim da ne dolaze, jer ne mogu da pričam.
Pozvao me i bivši učenik Dragutinac da pita za zdravlje.
- Bolesna sam. Napao me srčani virus.
- Кako profesorka? Zar i Vi? Sigurno niste dovoljno spavali, niste se zdravo hranili, niste bili aktivni, nešto ste se sekirali? Mora da nešto niste radili kako trebe? – smeje se Dragutinac.
- Potpuno si u pravu. – razumeh zašto mi to priča.
- Šalim se ja s Vama.
- Znam ako, neka.
- Pa Vi ste nama pričali da ne mora da se bude bolestan i da virus napada samo one koji ne spavaju itd itd. Ne dajte se.
- Neću, brzo ću ja da ozdravim.
- Pa da. Znate Vi kako treba s virusima. Limun, čajevi itd. – I dalje se šalio Dragutinac, a ja kud ču šta ću. Morala sam da ćutim, kad sve lepo od mene naučio

JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 2.deo

pitija | 08 Oktobar, 2022 23:09

  Moram vam reći jednu važnu stvar- ona misao "Pazi šta misliš, može ti se ostvariti" je potpuno tačna.

Pre nego što sam see razbolela , svi su me zadirkivali.
- Vidi kakva je – dirao me sin.
- Sirota. Nemoj da je dirate. Nije ona kriva. – pričala bi mi ćerka.
- Nije ona kriva – smejao bi mi se i muž.
Šta sam drugo mogla, nego da se branim rečima:
- Joj, što ne umrem bar na 5 dana, pa da vas vidim kako bi bez mene.
Gledala ja onu emisiju "menjam ženu " , ali nekako ne bih podnela drugi krevet 5 dana, drugo dvorište, a o mužu i deci da ne govorim. Zato sam sam ponavljala da "umrem na 5 dana."
- A što samo na 5 dana? – pitao bi me muž.
- Ma neću ja da umrem za ozbiljno i za stalno. Što da umrem kad mi lepo, nego vas da malo kaznim, da vidite kako je bez mene, pa kad vidite, ja da se odmah vratim, pa da uživam.
I eto, šta mi se desi. Zato, pazite šta pričate, može se ispuniti.
Još i moja neograničena ljubav prema prirodi stalno me terala da razmišljam:
- Nešto mislim ... ova groblja sve veća i veća ...zato ja hoću kad umrem ... hoću da se kremiram. – nedavno sam rekla mužu.
- Šta to pričaš? Pričaš bezveze? – prvi put kad me čuo, odbrusio mi muž ozbiljno.
- Stvarno. Zagadismo prirodu, uništili smo je i sve izbetonirali. Najbolje je spaljivanje i nema đubreta i priroda se ne krči i ne uništava. ...
Posle malo razmišljanja i muž počeo da mi parira u razgovoru. Video s kim ima posla (malo kasno, tek posle 30 godina).
- Ma ne kažem ja zbog toga. Nego... znaš da mi nemamo krematorijum. Кako da te vozim čak u Beograd. Кoliko će to da košta? - rekao mi i počeo da se smeje što mi doskočio.
Kad sam shvatila važnost misli, pomislih daću ubuduće dobro da pazim šta pričam:
- Od sad pričam : Što ne odem na Maldive, na Tajland, na Кubu, u Dubai ..... na 5 dana, da vidite kako bi bez mene.
- Ili u Siriju – smeje se muž.(tamo je tad bio rat).
- Neka hvala.
- A što ne odeš u Tursku, sad je tamo baš lepo - ubacio se i sin. (Tada je u Turskoj bio građanski rat).
- Aha, pa da me uhapsi Erdogan.
- Nije tamo više opasno. Već se smirilo. – dodaje muž.
- Neću u Tursku: tamo kradu žene koje idu same.
- Neće tebe. Кrali mlade i lepe. - Muž mi objašnjava.
- Šta hoćeš da kažeš?
- Pa da si ti baba.
- Baba jesam, hvala Bogu; (nekoliko dana pre nego sam otišla na bolovanje dobila sam prvog unuka); ali nisam ni stara ni ružna.
- Samo si bolesna. Hajde ćuti i odmaraj. Znaš da ti doktor rekao da miruješ. - konaćno mi ozbiljno reče muž
- nastaviće se
Свиђа ми се
Коментар
Подели
Активно

JEDNOM KAD SAM SE RAZBOLELA 1.deo

pitija | 23 Septembar, 2022 21:20

ŠTA JE BOLJE
Šta je bolje, da vam neko kaže da „nemate srca“ ili da „imate dobro srce“? odgovor shvatite tek kad se razbolite. Najbolje je da imate zdravo srce.
- Кao što sam pretpostavljao, Vaše srce je napao virus. Od sutra idete na bolovanje – reče mi doktor i okrete se da napiše izveštaj i mirovanje.
- Ali kako sutra nam se useljavaju učenici u Dom. Ja mnogo volim moj posao. – upitah ga još uvek ne shvatajući situaciju.
- Ja sam zbog iste bolesti bila 6 meseci na bolovanju – dodade ljubazna sestra.
- Кakvih 6 meseci? Znam ja kako ću s virusima – samouvereno rekoh, misleći na sodu bikarbonu, limun, čajeve.
Pođoh kući polako, zbog umaranja koje sam osećala već neko vreme. Čak me i sam pogled na bicikl umori. Morala sam da ga parkira na duže vreme.
Vraćam se ja tako polako od doktora i srećem bivšu koleginicu iz „Juhora“:
- Кako si? - pita me ona.
- Bolesna sam. Srce.
- I meni teško. Ma ovo vreme. Nego, setih se. Jesi čula da umrla Rada?
- Кoja Rada?
- Ona što radila s nama. Ma znaš, mlađa od nas. Ništa joj nije bilo, nego ovo vreme.
- A od čega umrla?
- Ups .....- zaćuta koleginica.
- Hahaha, nije valjda od srca?
- Jeste. – izvinjavajući se reče koleginica.
- Ma slobodno kaži. Ne plašim se ja.
- Da je stvar ozbilja shvatih kad muž ljubazno reče:
- Lezi sad i nemoj ništa da radiš.
A kad sin poče svakog dana da me zove i pita:
- Majko, kako si ? – shvatih da je vrag odneo šalu.
- nastavice se

ZAŠTO SAM DANAS ZAKASNILA NA POSAO 7. deo

pitija | 06 Septembar, 2022 11:40

Pre nekoliko godina

- Baš volim kad radim po podne. Sve sam bolja, sve sam organizovanija. Evo do 14 sati od koliko radim, stignem da doručkujem, popijem kafu, odem do pijace, obiđem prodavnice, majku i sestru, odgledam neki film i skuvam ručak. Nije to baš tako lako, ali ja sam dobar organizator. Moja draga koleginica nedavno reče: „Došao moj muž s posla pa me pita: šta si radila celo pre podne? Ih kršno pre podne, ako ustaneš u9,10 ili 11 do 13 sati ima samo 2 sata i šta čovek da uradi za 2 sata?“

- A ja sve uradila.   Evo, pola dva, ručak mi taman stigao na vreme.

Pomislim, pa isključim ringlu. Još 15min da se spremim za posao i taman stižem. Mada, ako sad isključim ringlu, ručak će se ohladiti do 15 sati kad mi dođu sin i muž s posla. Moraće da ga podgrevaju, a pošto planiram taj ručak i za sutra, podgrevaće se i sutra. Ne valja isti ručak više od tri puta da se podgreva, znam ja. Zato ponovo uključim ringlu i odem u sobu. Taman uđem u sobu i počnem da se oblačim, kad se setim:

- Bolje i da se podgreva, ne zna ručak da broji, nego da ja zaboravim da ga isključim. – odem u kuhinju i isključim ringlu. Vratim se u sobu i nastavim sa spremanjem.

- Značilo bi ovih 5min, taman bi u 15 sati bio jos topao. Neću da zaboravim. Nikad nisam zaboravila, nisam ja još sklerotična. – uključim ponovo. Posle 5min isključim i krenem u kupatilo. Na vratima se setim:

- Uh, što ga isključi, mogao još ovo malo da se kuva. 

U 15min do 14 sati, taman na vreme krenuh na posao. Vozim ja bicikl i opušteno razgledam okolne kuće sa dvorištima. Volim što sam u malom gradu pa mi sve na dohvat ruke, sa jednog kraja grada do drugog mogu za 15min da stignem. Kako ovi što žive u Parizu, Tokiju, Šangaju, Njujorku, živo me zanima? Ma oni i ne kuvaju ručak. Šteta, baš mi lep ručak. U tom trenutku osetih kako iz jednog dvorišta miriše ručak.

- Jao. Ručak. Jesam li isključila ringlu ili nisam? Ne mogu da verujem. To samo meni može da se desi. Moram da se vratim da proverim. A samo što nisam stigla na posao. Taman da opet zakasnim. Ma ne, mene bi iz Njujorka izbacili posle nedelju dana. Ko ih šiša, ne znaju oni, koga gube. 

ZAŠTO SAM ZAKASNILA NA POSAO 6.deo

pitija | 02 Septembar, 2022 19:16

- Jesi li primetila da u prirodiima sve manje vrabaca? – pita me kolega biolog.- Normalno, kad su svi u mom dvorištu. Bude li nekom trebao vrabac, slobodno nek navrati. Poklanjam. Na svaka dva poklonjena, tri dajem gratis.
Inače, ja imam mnogo lepo dvorište, ali ne smem da budem u njemu. Pojedoše nas komarci, Od ujutru su tu. Smokve nam jedu čvorci; grožđe pčele i osice. Od komšije golubara, tu su golubovi, lepše im kod nas nego kod njega. Pravili su gnezda i iznad spoljnih sijalica i na prozoru kupatila. Jedino na rode nemam žalbe. Rode su zaštitni znak škole u blizini i one lepo, kulturno visoko,lete iznad naše kuće. Lepo ih videti. Oko 17-18 sati popodne na vinovoj lozi, na nadstrešnici ispred garaže okupljaju se vrapci. Zvrndaju negde celi dan, a onda dolaze kod mene u dvorište. Uvek u isto vreme, možete sat da navijete po njima. Uvek u isto vreme počinje žurka. Razgalame se, kao da prepričavaju jedni drugima dnevne dogodovštine. Nema šanse da ih razjurite. Lupim ja motkom ispod skele, sve džaba. Razlete se malo na susedne krovove i tu čekaju da ja odem, da se vrate na isto mesto. Ja jesam uporna, ali moram nekad da uđem u kuću.

Komšije pametni, izbetonirali travu, posekli drveće i nemaju moje probleme. Niko me ne razume. Nemam kome da se žalim. Ko mi kriv kad hoću da spašavam planetu, pa volim drveće, travu, a volim i ptice; zimi kad padne sneg, ja ostavljam hranu vrapcima. Volim i insekte, kad ne ujedaju, kad mi ne jedu voće. Dobro čvorci su dobri, puste nas da od prvog roda smokava, skuvamo slatko, a posle sve pojedu. Ima još nešto što mi smeta. Vrapcii maju fiziološke potrebe.
Jednom, pravili mi slavlje napolju, pa gledali gde da stavimo stolove. Deca gdedaju gde je hlad, u koliko sati je koji deo dvorište u hladu.
- Što ne stavite ovde, ispod vinove loze, celog dana hlad? – kažem ja i oni me poslušaju. Kad posle malo, vidim pomerili stolove. Pitam ih zašto, to uradili, kad ono bilo super mesto.
- Da, super mesto, da nam vrapci kake u tanjire.
- Ajoj stvarno – setim se ja – sad nisu tu, ali kasnije dolaze. Zuje negde po gradu.
Posle nekog vremena, zaboravim ja na to, pa tu parkiram svoj bicikl. Kad sutradan krenem na posao, pa dođem do bicikla. Ne mogu da verujem, šta vidim. Na moj bicikl neko bacio konfete. Samo, čudno, mi kako nisu pale, nego stoje zalepljene na sedište, na velike i male žice, točkove. Priđem ja, kad ono nisu konfete, nego vrapci všili svoju fiziološku potrebu.
Au, šta ću sad? Pogledom potražim neku krpicu da operem bicikl. Prati ili ne prati bicikl? Gde ću ovakva na posao? Ipak sam ja ugledna, kulturna osoba. Odlučim se da operem. A koliko je trajalo? Taman da opet zakasnim na posao.

Свиђа ми се

Коментар

Подели

HOĆU DA BUDEM POZNATA 4.deo :) :) :) :) :)

pitija | 27 Avgust, 2022 13:12

Ako hoćeš da budeš poznat, moraš da učiš od poznatih. 

Tako čuh savet nekog poznatog influensera: ako vama niko ne lajkuje i ne piše komentare, pišite vi drugima. Možda vas primete; pa možda navrate do vašeg profila.

- Hm, to i nije tako teško. Brzo kucam na kompjuteru, pa brže bolje požurih da komentarišem.

- Šta to pišeš? Šta komentarišeš, jesam li ti rekla da to ne radiš? Nemoj da se brukaš. – odmah mi stiže poruka od ćerke.

- Kako znaš šta ja radim, kad me ne vidiš? – naivno pitam ja.

- Samo tvoji komentari mi iskaču na FB. Stalno mi stižu obaveštenja.

- Kako meni ne stiže šta ti radiš? – naljutim se ja.

- Normalno, kad ja ništa ne izbacujem, niti pišem komentare.

Šta da radim, izgleda nije lako biti poznat. Slava košta.

Ma, ne odustajem ja tako lako, sad kad sam pola puta prešla. Ni ona mene ne sluša kad joj nešto kažem. Tako nastavim ja dalje.

Na internetu, samo polemika do polemike, možeš da pišeš gde i šta hoćeš. Kako god i šta god  napišeš, na jedan komentar će se zakačiti 100 onih koji drugačije misle. Valjda će neko i na mene da se zakači.

Izaberem ja da napišem komentar, tamo gde ih sad najviše ima. Svi psuju, bogorade, kritikuju, pametuju, a ja u svom stilu, tolerancije, razumevanja, „deca cveća“. Baš sam našla mesto da pozivam na toleranciju.  

- Nemojte ljudi tako, razumite jedni druge. „Niste bili u njihovim cipelama“; „ko je nije grešan, nek se prvi baci kamenom“ – pišem ja naivno. „Naivnija sam od same sebe“.

 Ajoj meni, kad počeše sad mene da kritikuju. Uplaših se da će neko iz kompjutera da iskoči i napadne me. Em me uplašiše, em me naljutiše.

Najviše me naljuti jedan što mi napisa:

- Baba popij terapiju, pa na spavanje. 

Au, on meni baba. On meni baba, kao da je to nešto loše?

-  Slušaj ti žutokljunče, otkad je biti baba pogrdno i loše? Pa znaš li ti da sam ja jedva dočekala da budem baba? Uvek sam govorila „kad porastem biću baba“.  Znaš li ti nedozreli da sam ja bila najsrećnija kad mi se ta želja ispunila?

- Znaš li ti neznalice, da je danas uspeh dugo živeti? Ja sam preživela raspad tri države, preživela rat, bombardovanje, neviđenu inflaciju, poplave, klizišta, požare, zemljotrese. Živela u vremenu nemanja Boga i došla do njegovog vaskrsnuća.

- Šta sam sve prošla, neću ni da ti objašnjavam. Lepe godine sam dočekala i zato i tebi želim da jednog dana budeš baba.

- I znaš šta, da si imao babu, ne bi tako govorio. Bio bi bolji i vaspitaniji.

- A što se tiče terapije, pijem samo vitamine, da što duže budem baba. Meni na radost, a tebi u inat. Još ćeš ti o meni da čuješ.

Tako ja njemu odgovorih i sad čekam šta će da bude. Valjda ne zna gde stanujem?

HOĆU DA BUDEM POZNATA 3.deo

pitija | 27 Avgust, 2022 13:10

Kud god se okrenem, oko mene sve uspešni, poznati. Nalazim ih na svakom koraku, pa mi se učini lako, da može svako.  
- Kad mogu svi, zašto ne bih i ja? Samo da razmislim šta znam da radim: da pevam ne umam, da glumim ne ide, za silikone sam stara, da mesim torte, fil mi uvek trči po torti, pa posle trčim i ja da svima objasnim, da nije tolko loša koliko izgleda. A i dok je završim, 5 puta se preznojim. Što se tiče kuvanja, nisam loša u tome, ali mi dosadilo, poslednjih 35 godina kuvam kao da sam u restoranu. Cveće volim, to bi mogla, ali sve mi lepo, pa ne mogu da se odlučim koje da izaberem. 
Mogla bi da pišem, tu nisam loša, samo ne znam o čemu.
Pre nekoliko godina, sestra iz Francuske, ona je znate vrlo moderna, sa evropskim shvatanjima kaže mi: 
- Lepo ti pišeš, samo to o čemu pišeš nikog ne zanima. Ajde molim te ko će da čita, kako ti voliš drveće, kako pričaš sa kučićima, sadiš cveće, pečeš ajvar.
- Pa zašto? Ko lepo piše, može i o telefonskom imeniku da napiše roman.
- E da bi to mogla, treba da imaš ime. Daleko si još ti od tog nivoa. Danas ljudi vole da čitaju o seksu, starletama, prevarama, kriminalcima... – stade ona da nabraja.
- Stani, stani. To odmah otpada, makar nikad ne bila poznata.  Ja sam bre ozbiljna žena u najboljim godinama. Ju da mi deca i unuci čitaju kako pišem o tome.
- Dobro, nemoj posle da mi se žališ. Ja sam ti rekla šta je najbolje, a ti kako hoćeš. Ma džabe, vi u Srbiji ste mnogo zaostali, ne pratite svet.
Možda je i u pravu, uvek sam volela mene da prate, ne ja druge. I krenem ja da pišem.
- Kako ti se sviđa ovo?-  pitam koleginicu.
- Super, baš je dobro. Slatko si me nasmejala  – odgovori jedna.
- Iskreno, nemoj da se ljutiš, ali meni se ovo ne sviđa. Nije mi zanimljivo, nema temu. Znaš ti bolje. – kaže mi druga. 
Kad bolje pomislim, u pravu je, čim je rekla da je iskrena.
Tako rešim da se usmerim na ozbiljne teme. Svako ko pročita mora da se zaplače.
- Majko, kako si? – stiže mi poruka od ćerke. 
- Što? Dobro sam.
- Da nisi opet bolesna?
- Nisam. Mislim, jesam, uvek me nešto boli, ali ništa ozbiljno.
- Ne lažeš me?
- Ne, zašto bi?
- Vidim da si udarila u te mračne teme, pa ekoh, da nisi u depresiji. Da ne kriješ nešto?
- Ma ne krijem, super mi. Pišem ozbiljno, hoću da budem ozbiljan pisac.
- Ma beži bre. Piši bre, nešto lagano. Malo si se rano setila da budeš ozbiljan pisac.
Mislim se ja, u pravu je. I muž mi reko:
- Mani se ti tih gluposti. Danas više pišu nego što čitaju knjige. Bolje radi nešto pametno i korisno, pare da zaradiš.
Odem do frizerke, pa malo i s njom popričam o tome. Pričamo mi o svemu, o velikoj životnoj filozofiji,; a ona mi kaže:
- Bukovski je rekao da se piscem najbolje postaje, kad otkriješ svoju mračnu stranu.
- Idi bre Biki, zar sad da je otkrivam? Pa ceo život mi prošao, nisam je otkrila, nego ću u ovim godinama. Možda, da počnem i da pijem? Da nađem švalera, da počnem da se kockam i zaglibim u nekom kriminalu?
- Ima jedna žena napisala knjigu o prostitutkama tako što išla da živi s njima, da vidi kako je to, pa je uhapsili i bila u zatvoru.
- Pa, da li joj se isplatilo? Prodaje li joj se knjiga?
- Uh, ko alva. Dobro, ne moraš ti baš to da radiš, možeš samo o tome da pišeš.
- Kako da pišem o nečemu što nisam doživela?  Ne umem ja da izmišljam. Neka,  nemam ja tolike ambicije da me ceo svet čita kao Bukovskog. Ja bi bila zadovoljna da me čita njih 200-500 ljudi, onih finig, skromnih, dobrih, koji nemaju mračnu stranu. Znaš li ti zašto ja od svih bolesti imam samo šećer?
- Zašto?
- Pa zato što sam slatka i spolja, a i iznutra. Nisam mračna. Nego, hajd pozdravljam te. Javiću ti, kad smislim o čemu da pišem.
Razmišljam ja dalje: mogla bi porodicne dogodovštine da pišem. Ljudi vole da upoznaju pisca. 
Tako krenem ja, napišem tekst o nama, pa ga izbacim na fb. Ma nisam ga još ni objavila, stiže mi poruka od ćerke:
- Briši to pod hitno. Zar da me koleginice prepoznaju, pa da mi se smeju. Nisam ja takva.
- Dobro, normalno da sam malo izmenila.
- A ko će da zna da si izmenila? Svi će da misle da sam stvarno takva i još gore, da imam takvu majku. Briši to.
I kud ću, šta ću izbrišem. 
Muž i sin nikad ništa nisu pročitali šta pišem, ali se i oni ljute na mene. Niko me ne čita, a od ono malo što pročita, pročitaju baš oni što poznaju mog muža i sina, pa im prenesu.
I eto.  Nije mi suđeno. Čudim se samo, kako porodice onih što pišu i što su slavni. Mora da ih muževi napustili, deca ih se odrekla... .nemoguće da je drugačije.
Ispričam ja to koleginici Jeleni, onoj što me terala da pređem na instagram. Kaže videćeš koliko ćeš tek tamo da imaš pratilaca. Ja je poslušam, pređem i sad me tamo čita 10 ljudi. Ona me razume. I ona želi da bude poznata, samo ima 30 godina više vremena za to. Sve čita, usavršava se i prati. Tako, žalim se ja njoj, ne znam šta da radim, a ona će:
- Hoćeš iskreno?
- Naravno. Spremna sam da podnesem.
- Treba da otvoriš tik tok i da snimaš klipove. Sad su svi tamo.
- Idi bre Jelo, ti baš hoćeš da me upropastiš. Pa moji mi ne daju da pišem, ne mogu da čitaju moje tekstove, a sad još da se snimam.. Zamisli gledaju oni u telefon, kad im sa ekrana iskočim ja.  A tek, kad unučiće pitaju drugovi: je li, a vaša baba, tiktokerka?
- Pa el ti hoćeš da budeš slavna?
- Hoću, al da me niko ne vidi i ne zna za mene.

***
Sad nešto razmišljam, pala mi ideja: mogla bi da sadim lekovito bilje. Taman da iskoristim svoje dugogodišnje iskustvo lečenja: 
pre 20 godina pita me jedan kolega:
- Šta to piješ?
- Čaj.
- A za šta ti je?
- Za podmlađivanje – smejem se ja, a nasmeja se i kolega:
- A zašto kod tebe ne deluje?

TENIS - 2.DEO

pitija | 23 Avgust, 2022 17:26

Najviše volim da gledam tenis na SPORT klubu..

Ali, pre 2-3 godine ukinuše mi sport klub. E znala sam. Za šta se ja uhvatim, tome se ne piše dobro. Sad kad ovo rekoh, setih se, mogla bi malo da „navijam“ za Nadala.
Tako ukinuli oni moj omiljeni kanal, preko koga sam ja po ceo dan gledala tenis:
- Šta opet gledaš tenis? – jednom me pitao sin.
- Ma ne, ja ne gledam, to mi više kao radio. Pravi mi društvo. – pravdam se ja sinu.

- Da, da.verujem ti.

- Stvarno. U stvari, ja kad „gledam“ tenis najviše RADIM. – objašnjavam ja sinu, a on se okrene po kući pa će:

- Sad vidim. U pravu si. Ti stvarno „ne gledaš“ tenis.

Ma džabe ukidali, „ko želi, nađe rešenje“. Sin mi pronašao preko „Eona“ da gledam sport klub. Dobro, plaća se, ali ne pušim, ne pijem, mogu valjda nešto da plaćam... Joj sad mi još bolje. Sad mogu da vraćam i gledam kad hoću i koliko hoću. I reprize gledam. Ne volim ja reprize serija, filmova, ali Noletove pobede volim. Po onome koliko sam puta gledala reprize osvajanja titula, pa Nole do sad ima preko 100GS.

Mnogo volim da se radujem, bilo da sam sama ili ima nekog u kući: skačem, tapšem, vičem. Koliko vičem, jednom sam i mog psa, moju Koku napolju uplašila, pa počela jadna da laje. Pomislila nešto mi se desilo.

Posle svake titule i muža smem da zagrlim. Skače i on sa mnom. Šta će jadan. Mora. S kim je takav je. Sto puta kaže, „šta me briga da se ja sekiram kad izgubi, to mu posao. Idem ja na moj posao“. A onda ujutru i pre nego da kaže „dobar dan“, požali se:“ mnogo mi žao što izgubio. Dobar je to mladić. Ljudina. Alal mu majka, što ga rodila.“

Još na početku gledanja tenisa ćerka mi rekla:

- Kolko voliš Noleta, počeću da ga mrzim. A dobar mladić, al ti ga brate pretera. Više voliš njega nego sina. ( Inače ćerka misli da sina volim više nego nju. Prestala sam da je razuveravam. Sad ima decu.)

Vremenom se navikla na to, ali nije na moje navijanje. Kad me čuje kako vičem kaže:

- Majkoooooo. Ponašaj se.

- Ne mogu. Podmladila sam se, pa navijam kao da mi je 15god.

- Majko, unormali se.

- Hoću kad prestanem da gledam tenis.

- Kad će to da bude? Već 15 godina nisi normalna.

- U baš me brige. Važno da meni lepo.

VAŽNE SU PROMENE - NOKTI

pitija | 21 Avgust, 2022 19:55

U 55 sam prvi put počupala obrve, u 60 počela da se farbam kod frizerke, u 65 prvi put sredila nokte. Dobro nemam još 65, ali ko još broji godine, godina gore dole, nebitno. Ako kažem da imam isto godina kao Šeron Ston, Madona shvatićete šta mislim.

Nisam se ovoliko sređivala u mlađim danima. A i što bi? Kad si mlad sve ti lepo, novo, sveže, mirisno, zategnuto. Daj ti budi lep u mojim godinama.

Uvek sam nosila kratku kosu, najlekše se održava. Išla sam kod raznih frizera, kod koga nije gužva. Bilo mi svejedno. E nije svejedno, shvatih to odskoro, od pre 20 godina. Od tad imam jednu stalnu frizerku. Biksi. Lepo šiša, sme i ume da proredi moju gustu kosu, a ono što mi najviše odgovara, lepo se ispričamo. A ne, ne ogovaramo nikog, nismo mi takve. Pričamo o svemu lepom. Baš mi prija kad odem da se šišam. Jednom, još na početku, kaže ona meni:

- Gotovo.

- Šta već? Jao ajde šišaj me još malo. Evo, ovde mi dugačko.

- Skratiću mnogo.

- Ma nećeš, samo šišaj. Kosa brzo raste.

Nastavismo mi da pričamo, ona da me šiša i kad dođoh kući, muž koji nikad ništa ne primećuje kaže mi:

- Au ženo. Ko te tako ofikari? Više nemoj kod te frizerke da ideš.

- Ju, kako da ne idem. Ja nju mnogo volim. Nije ona kriva. Ja sam je terala. Uostalom kosa brzo raste.

Slučajno se sretnemo posle nekoliko dana, ona me zagleda:

- Ja te mnogo ošišala?

- Ma ne. Kosa brzo raste.

Hvalim se ja kako mi razgovori s frizerkom baš prijaju, a muž mi kaže:

- Što ne ideš da piješ kafu s njom, nego da se šišaš?

- E nije to isto.

Posle nekog vremena ćerka mi kaže:

- Kad ti ta frizerka mnogo prija, što ne ideš da se farbaš kod nje? Tako ćete duže da pričate.

- Stvarno, mogla bih – ukapiram i ja. Celog života sama se farbam, mogla bi malo da uživam.

- E sad ćeš tako i da uradiš. Evo za rođendan, ja ti plaćam.

I tako umesto pola sata, sad idem kod moje frizerke 1,5sat. Ne kažu džabe da je dobar frizer kao najbolji psihijatar.

Volimo mi da pričamo o svemu, pa i kako i u ovim godinama volimo da učimo. Eto, ona je naučila da radi nokte.

- Oduvek me to zanimalo. Konačno sam uspela da naučim. I baš mi se sviđa. Opušta me.

- O to je baš super. Volim ljude koji su otvoreni za nove stvari. Možeš da radiš, sediš i pričaš. – oduševim se ja.

- Mogla bih i tebi da uradim.

- Ja ne volim one veštačke da lepim.

- Ne, ne volim ni ja te. Ja radim samo prirodne.

- Ali meni kratki i slabi.

- Ma nema veze, ojačaću ti.

- Misliš da mogu?

- Zašto da ne?

I tako mi uradi nokte. Prvi put u životu. Nema tu šta puno da se razmišlja. A kad ću ako neću sad u ovim godinama; što bi moj brat rekao „za ovo malo što mi ostalo“. O baš su mi bili lepi i mnogo mi se sviđali.

A onda sam kupila papriku. Mnogo volim papriku u svim oblicima. Volim da pečem i pravim ajvar. Kupim ja to po malo, jednu turu, pa drugu, polako sama, uživam i ne umorim se. Joj, što sam ove godine našla dobru, kako se lako ljušti. Čas posla završim 15 kg.

Samo nokti mi više nisu tako lepi kao što su bili. Ma dosta i bili lepi. Dve nedelje sam izdržala da ih ne ogulim i ne skinem lak. Nego, sutra počinjem da radim. Završio mi se godišnji odmor. Nije red da ovakva idem na posao.

Srećom moja Biksi uvek nađe vremena za mene. Ubaci me u raspored, lepo se ispričamo i evo meni očas posla novi, lepi nokti. Taman porasli malo, pa još lepši nego prvi put.

Vratim se ja kući, sednem da odmorim; da se psihički pripremim za sutrašnji povratak na posao. Uključim televizor, a više gledam u nokte. U tom ulazi moj muž:

- Otkud ti? Ranije si došao s placa.

- Znaš šta sam ti kupio?

- Šta?

- Dođi da vidiš.

Muž pođe napolje, za njim i ja, razmišljajući šta bi to moglo da bude. Pogledam, a na stepeništu dva džaka paprika.

- Našao sam dobre. Znam da ti mnogo voliš paprike.

- ?!?!

Meni

Pretraži

Kalendar

«	Oktobar 2023					»
Po	Ut	Sr	Če	Pe	Su	Ne
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30	31