Gušt i dert

FB

pitija | 04 Januar, 2018 19:39


Rešim ja da postanem poznata, da i za mene svet sazna. Kad ću ako neću sad, za ovo malo što mi ostalo. Vala kakvih ima, ja sam još i dobra, ma vrlo dobra. Ne kaže se džaba „nikad nije kasno“; samo što ja ne znam da pevam, ali mogu da pišem. Evo sad svi pišu i izdaju memoare. A i ovaj fb milina prava, ko stvoren za mene da se proslavim.

Prihvatim se zato ja kompjutera i fb-a.

Setih se da sam negde čula kako opasnost vreba sa interneta, jer sve što objavite može da vidi čak 40 000 ljudi. E tu opasnost ja hoću. Ta „opasnost“ meni treba. Ja neću da se krijem, ja baš hoću da me vide. Kad me vidi tih 40 000 ljudi zagarantovana mi je popularnost.

Zato napravim profil i počnem da pišem.  Sad će svi moji prijatelji da me čitaju, pa će da pozovu svoje prijatelje, a ovi svoje i eto mene u Grandu kao otkriće meseca „Najstariji mladi pisac“- pomislim.

Kad ono, samo pola posto prijatelja me čita. Uh moram da povećam broj prijatelja. Napravim i stranicu,pa grupu za stranicu pa još jednu stranicu i grupu da sa jedne šaljem na drugu, ali sve džaba.  Ako domet objave bude do 100 i ako mi 10 vernih prijatelja lajkuje super. Pomislih i da lažni profil napravim, al ipak odustadoh; nije to za mene, ozbiljna sam žena.

-  A gde je sad onih 40 000 što može da me vidi? – mislim se.

 Sve što više prijatelja, manji domet objava. Blokira me fb. Ne da da se proslavim.  Izgleda sam JA postala opasnost za fb. Još mi stalno šalje obaveštenja: ako želite da povećate vidljivost vaše objave platite 5$ 10$ itd itd. Ovaj fb kao pravi makro. Prvo ti da sve džabe da te navuče, a onda digne cenu.

Znate šta, platila bih ja i to, ali bojim se mene nema ko da čita. Sad svi sa fb pobefli na tviter i instagram. Izgleda fb-u odzvonilo, izgleda  sam ja iste sudbine kao Kosovka devojka što se jadna „vatala za zelen bor, a on se zelen osušio“.

 Jedino da pišem onom Zakerbergu, da mi plati da mu se više ne vatam za ovaj njegov fb. 

„Od čega si umorna, kad ne radiš?“

pitija | 02 Januar, 2018 13:39

Nije da ne volim praznike, dobro dođu da se odmorimo od posla, ali ja eto ne volim kad ne radim za praznik. Stvarno.  I nekako mi krivo na one žene što rade. One su nasmejane, našminkane, evo u jednoj prodavnici gazda svim svojim radnicima  stavio rogove, mislim od irvasa, pa Nova je godina.

Već je podne a ja osim što sam popila kafu, doručkovala, odgledala jedan super film i dobro, skoknula malo do fb –a, ništa nisam uradila. Tako jednom pitao muž moju koleginicu: "Šta si radila celo pre podne?", a ona mu lepo odgovorila: "E kršno mi pre podne! Mnogo dugačko! Ako ustanem u 10 imam samo 3 sata da nešto uradim."

I tako sa načetom grižom savesti, što nisam bolje iskoristila pre podne pojurim u kupovinu. A kosa neoprana, frizura „pusti me da umrem“, a oko mene doterane prodavačice. Potajno se nadam da neće niko ovakvu da me vidi, zaboravljajući da „Mali je ovo grad, u njemu svi se poznaju“; stidljivo se krijem iza kapuljače, koja još više privlači pažnju, i pokušavam da se setim šta mi treba.


Nisam ja glupa da nasedam na akcije i kupujem ono što mi ne treba. Kupujem samo pametne stvari. Kupila sam  skoro sve što sam se prisetila da mi treba i još 5 litara zejtina. Jeste da je i on bio na akciji, ali to je pametna akcija, i još  daju pakovanje od 5 litara.

Od preostalih para,  zbog dobro obavljene kupovine, častila sam sebe jednom divnom plavom bluzom. Taman se uklapalo sve do u dinar - živela sniženja, a još što mi se slaže uz oči, divota jedna. Jeste da ne idem nigde za novu godinu, ali veliki mi ormar. Ima mesta. Nije mi smetalo ni što sam prepune kese nosala sa sobom, "lepota traži žrtvu".  

Mada, iskreno, malo me uhvatila nervoza od sve te praznične gužve. Deluje mi da svi osim mene znaju kuda idu i šta rade. Ja se lako pogubim u svemu tome, umorim i iznerviram, a tek što pare potrošim?!  

Baš sam se namučila  dok sam  sve donela kući, a još kad sam shvatila da je meni u stvari trebao šećer i da neću imati od čega da  spremim kolače, i da ću stvarno opet morati u prodavnica a da više nemam para, e,  smrklo mi se. A i za onu divnu plavu bluzu shvatih da mi je kao i zelena i crvena koje sam nedavno kupila višak, jer nemam suknju uz koju bi ih nosila. Sva sreća što ne idem nigde. Zato je odmah sklonim, da je ne gledam i da me ne podseća gde sam potrošila pare

Htedoh da sednem da malo odmorim i popijem kafu, tek da se opustim i smirim. Dobro je, došla sam kući kao i one žene što su radile i imam isto vremena kao i one da spremim sve za doček Nove godine. I manje. One su se bolje organizovale i pola stvari završile još juče. Ja imam samo još jedno poslepodne... Štaaa?

Kad videh koliko je sati presede mi i kafa i praznik.

Kako onda sva umorna, nervozna, bez para, ne znam ni gde sam išla, ni šta sam radila, da ne pozavidim onim radnicama koje nemaju slobodne praznične dane? One bar znaju gde su bile, šta su radile, a to što su umorne im je oprošteno. Mene niko ne razume :

 „Od čega si umorna, kad ne radiš?!“- uvek me pita muž.

I sve bih  to nekako podnela, ali ona 3 kg što za dva dana dodam, a skidam ih cele godine, e to nikako ne mogu da podnesem.  Zato uvek za Novu godinu gledam tenis. Nekako mi lakše. Kad one teniserke trče, kao  da ja  trčim.

I sad će neko da pomisli da sam sve ovo izmislila. Nisam. Stvarno!

POBEDITI SEBE

pitija | 29 Decembar, 2017 22:45

Највећи победник је онaj ко победи самог себе!
Хм, још једна мисао која на први поглед ништа не казује.
Зашто би се борили против себе?
Човеку треба да је лепо у сопственој кожи, човек треба да воли себе, а не да ратује са собом ........ а онда једног дана у себи откријеш другог неког човека, странца и схватиш да се с њим бориш целог живота, а он се увек изнова и изнова јавља неуништив.
Како себе „везати“ за столицу и учити ствари које ће ти једног дана користити, а сад те не занимају?
Како себе савладати и не узети ЈОШ само једно парче чоколаде?
Како победити страхове који се ниоткуда појаве?
Kако бити срећан данас без бриге за сутра?
Како себе сачувати од порока, искушења?
Како себе спречити осионости и охолости, надмености и паметовања?
Како себе подићи из кревета и повести у шетњу?
Како „угристи“ себе за језик да не кажеш прејаку реч у криво време?
Како себе смирити кад је повод за нервирање небитан?
Како уживати у оном што имаш, без чежње за оним што немаш? 
Како не позавидети плодовима туђе баште, туђем успеху, туђем животу? 
Како себе покренути за корисне, а сачувати од штетних ствари?
итд итд 
Нек ми јави, ко је успео да победи себе!

CRNI PONEDELJAK

pitija | 12 Decembar, 2017 12:36

Ponedeljak ujutru oko 7 sati.

Na posao stiže žena 60-tih godina.

-        Dobro jutro – na ulazu u firmu s osmehom je pozdravi portir.

-        Kakvo mоје „dobro jutro“. Zbog ove moje nesanice budna sam od 4.

Za njom ide devojka od 20-tak godina:

-        Dobro jutro – pozdravi je ljubazno portir.

-        Kakvo „dobro“? Sinoć sam bila na jednom rođendanu, legla sam u 3 jutros. Ne vidim ni belu mačku.

Stiže i žena 30-ih godina. Portir je ozbiljno pozdravi:

-        Dobro jutro.

-        Ti to mene zezaš? Možda tebi „dobro“, meni sigurno nije. Vidi koliki su mi podočnjaci; dete mi celu noć plakalo i budilo me. 

Za njom ulazi žena 40-tih godina. Portir je pažljivo gleda, pa posle kraćeg razmišljanja i njoj reče:

-        Dobro jutro.

-        Kakvo crno „dobro jutro“ u ponedeljak?Zaspala sam tek pred zoru. Čekala sam da mi deca dođu iz grada.

„E, vala više nikom neću da kažem „dobro jutro“ – naljuti se i portir.

-        Umeš li ti da govoriš? Ništa ne radiš, i „dobro jutro“ ti teško da kažeš – ljutito mu se obrati direktor.

„Šta li je sad ovom? Otkad oženio mladu ženu, viče svako jutro.“ – pomisli portir i savi se da „kao“ nešto podigne, ne bi li izbegao susret sa sledećim radnikom koga ugleda na ulazu.

SADA ZNAM

pitija | 10 Decembar, 2017 16:19

Kad mi dan posivi sav,

Kad mi seta sleti na dlan,

Kad mi tuga oboji san,

Kad mi se strah u srce uvuče

Kad mi nemir kroz krv poteče,

Kad me  nemoć obuzme uveče,

Ja tada znam,

Znam kako da obojim dan:

Suze obrišem i u priče ih zapišem.

 

I sve druge ispisane i ispevane pesme nežne,

Taj treptaj što dušu obuze,

Sada znam,

To nisu reči, to su suze.

Suze što dušu peku,

pa one, kroz reči teku.

PRIPADNOST

pitija | 30 Novembar, 2017 23:24

Pre nekoliko dana naš Dom učenika bio je domaćin učenicima i vaspitačima iz drugih Domova. kao što u takvim prilikama obično biva potrudili smo se svi da se predstavimo u najboljem svetlu, između ostalog i da najbolje što može sredimo naš Dom. Pošto nisam ništa radila, a tetkice su imale mnooogo posla, trebali je oribati hodnike, počistiti dvorište, oprati prozore, uzela sam četku za paučinu i počela da je brišem. Ja sam iz onog vremena kad je neprijatno i nekulturno da sediš, a drugi da rade, uostalom svima nam je u interesu da Dom što bolje izgleda. I onda kao i pre 5 godina, kad napisah sličan tekst, prođe jedan učenik i začudi se zašto to radim.

-          To nije Vaš posao. Vi ste vaspitač, Vi treba da vaspitavate, a ne da čistite.

-          Upravo to i radim – opet odgovorih, kao i pre pet godina i opet nisam bila sigurna da li je razumeo.

 

Nedavno smo takođe pozvali učenike koji se dosađuju u svojim sobama, da izađu da skupljamo lišće. Većina je negodovala:

-          Imam da učim – rekao je učenik koji je često govorio „danas nemam šta da učim“.

-          Moram da sredim sobu – rekao je učenik koji je na primedbe vaspitača da sredi sobu govorio : „nije moj red“.

-          Što baš ja – rekao je učenik, koji nikad ni za šta nije pomagao.

Kad smo nekako privoleli nekoliko učenika da siđu u dvorište, mrzovoljno su se vukli i ovlaš  grabuljali lišće.

-          Oni se stide da rade – shvatih.

Kad im se koleginica i ja  pridružismo i počesmo da radimo s njima, počeče da se opuštaju, da rade malo bolj,e ali i da komentarišu:

-          Hoćete da nam date opravdanje da danas ne idemo u školu?

A bio je divan jesenji dan. Bilo je prijatno izaći u dvorište i na suncu se malo razmrdati jedan sat..

-          Privilegija je raditi ovo. Nepristojno je tražiti nešto za malo truda, za nešto što najviše vama koristi.

-          Ali ovo nije moje. – rekao je jedan učenik.

-          Ja kod svoje kuće radim. Evo za vikend sam sa ocem bio u šumi. Ovde nisam došao da radim. Ovo nije moja kuća – reče drugi.

-          Da, ovde si 5 dana, a kod kuće 2 dana nedeljno i ovo nije tvoja kuća?  - rekoh više za sebe. Kako su jednostavne stvari najteže za shvatanje?

 

Kako nešto gde živim 4 godine, može biti tuđe i nije me briga da li sam ostavio česmu odvijenu, svetlo upaljeno, isprljao kupatilo, prosuo kantu, zalupio vratima, bacio hleb ? Kako mogu da ne volim i ne želim da ulepšam prostor gde provodim najlepše dane svoje mladosti? Kako više volim da se dosađujem nego ulepšam svoje okruženje; da nađem izgovor umesto uradim nešto?

U trenutku shvatih da većina nas pati od odsustva osećaja pripadnosti.

Zašto decu nismo naučili da je treba da brinu o svemu gde se nalaze, gde žive i da kvalitet onog što nas okružuje utiče i na kvalitet našeg života.

Kako se desilo da napravimo takav propust?

Zašto smo sebični, slepi, neuki, prosti, nepristojni, negativni?

*

Nije nas život takvima načinio, mi smo život sebi takvim načinili... mada nikad nije kasno da zavolimo i ulepšamo svoj život.

ЈА РАДИЈЕ ПИТАМ СРЦЕ НЕГО ПРАВИЛА.

pitija | 22 Novembar, 2017 22:57

Прави срећник је онај ко ради посао који воли, ко у њему ужива - који живи свој посао.
Али ту постоји "опасност" да направите грешку, јер у посао уносите срце и често сте субјективни. Нарочито ако радите са људима, осећања лако могу да вас наведу на грешку.
У књизи "Ана Карењина", давно још прочитах да грешке најмање праве они који посао раде професионално, објективно тј главом. 
Тако ја једном упитах своју колегиницу:
Како радити а не правити грешке?
- Лако. Само се држи правила - још лакше ми одговори колегиница.
Волим ја правила и држим их се кад год могу, али ... увек има неко али. Односи међу људима не могу се увек одредити правилима.
То су они ризици кад лекар оперише пацијента кога нико други не би, а пацијент оздрави, кад професор верује у ученика у кога нико други не верује, кад му да шансу више, уместо шансу мање, а ученик једног дана постане добар човек итд итд.Наравно не оздрави сваки пацијент, не постане добар сваки ученик, али и за само једног човека вреди ризиковати.
Зато ја кад год не знам шта да урадим, ја се понашам онако како би волела да се понашају према мени. То је ваљда оно кад се каже "питај срце".
ЈА РАДИЈЕ ПИТАМ СРЦЕ НЕГО ПРАВИЛА.
Ако се у тим случајевима деси да погрешим, грешку лакше поднесем.
А ви?



ЈА РАДИЈЕ ПИТАМ СРЦЕ НЕГО ПРАВИЛА.

pitija | 22 Novembar, 2017 22:57

Прави срећник је онај ко ради посао који воли, ко у њему ужива - који живи свој посао.
Али ту постоји "опасност" да направите грешку, јер у посао уносите срце и често сте субјективни. Нарочито ако радите са људима, осећања лако могу да вас наведу на грешку.
У књизи "Ана Карењина", давно још прочитах да грешке најмање праве они који посао раде професионално, објективно тј главом. 
Тако ја једном упитах своју колегиницу:
Како радити а не правити грешке?
- Лако. Само се држи правила - још лакше ми одговори колегиница.
Волим ја правила и држим их се кад год могу, али ... увек има неко али. Односи међу људима не могу се увек одредити правилима.
То су они ризици кад лекар оперише пацијента кога нико други не би, а пацијент оздрави, кад професор верује у ученика у кога нико други не верује, кад му да шансу више, уместо шансу мање, а ученик једног дана постане добар човек итд итд.Наравно не оздрави сваки пацијент, не постане добар сваки ученик, али и за само једног човека вреди ризиковати.
Зато ја кад год не знам шта да урадим, ја се понашам онако како би волела да се понашају према мени. То је ваљда оно кад се каже "питај срце".
ЈА РАДИЈЕ ПИТАМ СРЦЕ НЕГО ПРАВИЛА.
Ако се у тим случајевима деси да погрешим, грешку лакше поднесем.
А ви?



ANĐELA

pitija | 10 Novembar, 2017 21:35

-          Ne mogu da verujem da sam četvrta godina. Vreme je tako brzo prošlo. – Anđela je pričala vaspitačici -  Već mi je strašno teško kad pomislim na rastanak. Ne znam kako ću bez Vas?

Vaspitačica se samo smeškala i ćutala.

-          Zar Vama nije teško? – pitala je dalje.

-          Jeste, ali ja sam već navikla „mene su već ostavljali“ .  Već dvadeset godina ispraćam mlade  u svet odraslih. Na sve se čovek navikne. Uostalom tako treba. Naučila sam da prihvatim neminovnost. Poželim im srećan let,  a onda se polako vratim  da  sa istim oduševljenjem i radošću sačekam nove učenike  što dolaze.

-          Mnogi Vam se više ne jave?

-          Da, ali to je dobro. Ako se ne jave ne znači da su me zaboravili.  Kao što ja njih sve pamtim znam da če i oni pamtiti mene. Ne može se zaboraviti onaj ko ti ulepša život. To samo znači da im više ne trebam kao što sam ranije; da smo ovaj zadatak koji nam je život zadao dobro uradili u vremenu u kom su nam se životi ukrstili. To samo znači da smo posle tog zajedničkog dela života napredovali; niko nije isti: ja sam spokojna, a oni odrasli i samostalni. 

-          Kako dobro? To nije lepo, pa Vi ste meni bili kao majka.

Vera se na trenutak podsetila svih osećanja koja su je obuzimala dok su proteklih godina razgovarale. Tema je bilo na pretek: o prijateljstvu, o izneverenim prijateljstvima, o lošim ocenama i peticama na kraju svake godine, o prvim ljubavima i patnjama, o svim novim stvarima koje su se nudile i kojih je trebalo da oproba i svim lošim novim stvarima koje nikad nije želela da proba, o roditeljima, o religiji, o svetu, o tome da se sve može naučiti, pa i kako biti srećan... Mogle su da pričaju neprekidno, u isto vreme pažljivo slušaju jedna drugu i uče jedna od druge. Tako se zrele godine podmlade, a mladost sazri.

Obe su posedovale nepresušnu radoznalost koja je žudela da, ako ne sve, a ono što više sazna. Iako je  Vera mnogo čitala i mnogo znala s radošću je slušala novi način razmišljanja koji je mlada  mudrica Anđela predstavljala. I Anđela je mnogo čitala i za svoje godine mnogo znala, ali bi svakog dana čekala Veru sa mnoštvom pitanja i nedoumica. Slušale su se kao da će ona druga  u tom trenu da  otkrije najveću tajnu i mudrost života; zato su razgovori bili najveći dar četvorogodišnjeg Anđelinog boravka u domu učenika.

-          „Roditeljska ljubav je jedina ljubav kojoj je krajnji cilj odvajanje“ – nastavila je Vera citirajući misao koju je volela. -  Lepo je znati da je neko bar malim delom i zbog mene postao samostalna, zadovoljna i uspešna osoba. Osoba koja slobodno korača svojim životom, hrabro donosi odluke, zrelo se nosi s izazovima i s osmehom ide napred.

-          Zašto bi morali da se odvajamo? Ja od Vas nikad neću da se odvojim.

 -          Zato što je to tako u životu. To je prirodno. Tako život ide dalje napred. To je ona potrebna emotivna odvojenost, koja nam omogućava da bez straha gradimo sopstveni život. Taj samostalni let je dokaz da je učitelj dobro odradio svoj posao i da je svom učeniku preneo sve svoje znanje.

     Anđela je nezadovoljno vrtela glavom, a Vera nije želela dalje da objašnjava ono što samo život može da pojasni. 

A    Poslednji meseci brzo su prošli, a i rastanak nije bio toliko bolan. Nove obaveze oko maturskog, priprema za prijemni na fakultetu nisu ostavljale mnogo vremena za razmišljanje i tugu. Zato i postoje obaveze, da se nikad ne stane. Sve dok imamo obaveze idemo napred; živimo. Ljudi se obično žale što imaju obaveze, ne shvatajući da onog dana kad prestanu obaveze, deo nas prestaje da živi.

Poslednjeg dana u domu, kad je zagrlila Anđelu, Vera joj je samo tiho prošaputala:

-          Leti, leti visoko, a ja ću biti srećna, jer ću znati da deo mene leti sa tobom.

Anđela je bez problema upisala fakultet;  broj položenih ispita nizao se sigurno kao što jutro sigurno dolazi posle noći. I ocene su bile visoke, samo bi se retko omakla poneka slabija ocena, da razdrma i podseti na ozbiljnost i težinu visokog školovanja. Dobro se nosila i sa svim izazovima, verovala u uspeh i brzo koračala ka njemu.

Veru je zvala svakog petka;a posle prve godine došla je da je poseti. I posle druge i posle treće. Ipak Vera nije bila zadovoljna zbog toga, jer svi ti pozivi vapili su za utehom; Anđela nije bila srećna.  Nije bila potpuna, jer njeno srce kojim je grlila ceo svet, još uvek nije našlo ljubav svog života.

 „Ne manje od onog što zaslužuješ“ , često joj je Vera govorila;  Anđela je bila nebrušeni dijamant, neprocenjive vrednosti, a dijamant, samo uz dijamant ide... Samo, ponekad ni dijamanti međusobno nisu odgovarali, pa je Anđela patila, a Vera je birala reči kako bi je utešila. Pričale su sve dok Anđela ne bi rekla :“Hvala Vam puno. Sad mi je lakše.“ Ali Veri nije bilo lakše. Svi razgovori govorili su da Anđela još uvek nije bila spremna za samostalan let.

Ne može tako doveka biti, mislila je Vera. Svih prošlih godina govorila joj je da je sreća izbor i Anđela je verovala i svim srcem to i želela... ali svaki sadašnji poziv bio je vapaj za pomoć; nosio je bezbroj pitanja, čak i o onome o čemu su toliko pričale.

- Zar su sva učenja, svi razgovori možda bili uzaludni? - zabrinula se Vera..

U četvrtoj godini Anđela je pozvala, ali ovoga puta ne da traži utehu, već da se pohvali.

Sledećeg leta došli su da je posete: Anđela je htela dečku da pokaže svoju vaspitačicu, a vaspitačici da se pohvali svojim dečkom. Mladić je bio divan, obrazovan, nasmejan i iznad svega videlo se da ludo voli Anđelu.

Školovanje su nastavili u inostranstvu, a Veri su se i dalje javljali, samo mnogo ređe. I sve ređe.

 Vera je shvatila da više ne treba Anđeli onako kao ranije. Anđela je konačno bila spremna za samostalan let.

 Obradovalo ju je to saznanje, ta spoznaja da je došao trenutak odvajanja. Mada, možda je zbog njega bila malo i tužna: Svako odvajanje ma koliko mislili da smo spremni na njega i da je dobro, malo žacne oko srca.

Ipak brzo je vratila osmeh na lice: treba biti srećan zbog sreće onih koje volimo.

 Neće biti više dugih razgovora, poslaće jedna drugoj čestitku za rođendan, Novu godinu,možda još ponekad .... i to je dovoljno. A prazninu nastalu zbog manje razgovora i viđanja popuniće razgovori i viđanja sa novim divnim ljudima. Život i jeste putovanje slično bilo kom drugom putovanju: život je pun stanica na kojima se rastajemo s jednim putnicima i sastajemo i upoznajemo sa drugim. Važno je samo da to vreme, jedino vreme koje imamo jedni za druge ne potrošimo uzalud.

 

 

ZAŠTO

pitija | 29 Septembar, 2017 22:23

Ponekad povrede mene, ponekad ja povredim njih, nehotice, ni sami ne znamo zašto i kako se to desi. Ne znamo kako dođe do toga, kao da neko gore vuče konce umesto nas, pa nas uplete i umrsi. 
Namesti se tako, pa ono lepo pukne i lako se razbije. Kao da nije bilo lepo i posebno i drugačije. Kao da nikad naivno nismo verovali da će biti zauvek . Zakrpi se ponekad, ali nikad to više nije isto, nije kao kad je bilo celo i neokrnjeno. 
A trebam i ja tebi, trebaš i ti meni, jer čovek čoveku treba, drvo se na drvo oslanja, a čovek na čoveka. Umesto čovek čoveku, čovek da je, “čovek čoveku vuk bude”.
I vrag bi ga znao zašto je to tako i zašto ono što u teoriji znamo u životu zaboravljamo

MOJE ŽEDNO DRVO - avgust 2017

pitija | 07 Avgust, 2017 15:51

Почетак августа 2017.

По идеји, а и у част ученика генерације, почетком маја посадили смо дрво у  парку нашег Дома ученика. У садњи је учествовало нас неколико васпитача, теткица и ученици.

Дрво је лепо напредовало, а онда је дошло лето и годишњи одмори. Нисам радила, али чим је почела врућина, сетила сам се нашег- Кукијевог дрвета.

Позвала сам теткицу да га обиђе – није радила.

Значи, морам сама да одем да га обиђем и  залијем.

Дрво младо, није ни корен разгранало, а врућине велике.  Срећом држало се. Имало је пуно сувих листова, али видело се да је у њему још живота - зеленила.

Нађох канту за заливање и два пута се вратих. Залих га добро. Требаће му влаге, док се не вратим са одмора. Замолих другу теткицу да га залива кад ја одем. Али ускоро и она оде на одмор.

-          Задужићу колегинице које раде. – рече ми.

Прошло је још месец дана, а врућине све веће – црвени метео аларм. Земља испуцала,  ливаде пожутеле. Лишће опада са дрвећа као да је јесен, а зимзелено је још нежније и још лакше се суши.

-          Да ли се држи наше "Кукијево" дрво? питам се, а онда позовем да питам и колегиницу.

-          Нисам била да га видим.- Знам  да је и њој стало до дрвета, али је далеко и има посла. Тек да буде оптимистична, додаде, да нас охрабри:

-           Ма нек се челичи. – Разумем да се шали, али мени није до шале. Ова година је баш озбиљна и опасно прети.

Чим се вратих са пута, ујутру пожурим да видим дрво. Наиђох на теткице које раде око дома. Вредне жене, сваког дана имају пуно посла који треба да заврше; дању је пакао, па журе што више да ураде ујутру.

  Кад би се могло нико ништа не би радио, али мора се.

-          Дошла сам да обиђем дрво – кажем им.

-          Какво дрво! Видиш да СВЕ ПОГОРЕ. СВЕ СЕ ПОСУШИЛО – рече једна од њих и настави свој посао.

-          Да, али ОВО НЕ МОРА да погори и да се осуши.  – помислих и приђох нашем "Кукијевом" дрвету. Држи се, али по трави око њега видим да одавно није заливано.

Оно што започнеш, мораш  сам и да завршиш, схватих и три пута се вратих до њега, носећи пуну канту воде.

-          Ово дрво не сме да се осуши. Морамо добро да чувамо Кукијево дрво.- рекох поново себи.

Прође још недељу дана паклене врућине; дуго очекивана киша нас заобиђе.

-          Мораће једног дана  киша ипак да падне. А до тад наше Кукијево дрво ће издржати. – помислих и опет га добро залих.  Поскидах осушено лишће и осмехнух му се на поласку.

Има у њему још живота, гране су му зелене, има и нових листића.  Мало, нежно дрво, изборило се и преживело највећу сушу.

I ONDA JE ZLO POJELO SAMO SEBE

pitija | 06 Avgust, 2017 00:03

Oduvek volim bajke. I kao mala i sada. Ne zato što su naivne, već naprotiv, zato što na jednostavan način pričaju velike mudrosti.

Sećam se kako bi se odnekud pojavilo zlo, a onda bi to zlo počelo da jede sve pred sobom. Vremenom je poraslo, a kako je raslo moralo je više i više da jede; tako da je pojelo sve što se pojesti da. Kad više nije imalo šta drugo da jede, moralo je da počne da jede samo sebe.

Kao maloj to mi baš i nije bilo tako jasno. Pitala sam se kako zlo može da jede samo sebe i može li da pojede celo sebe i da nestane.Trebalo mi je skoro pola veka da to shvatim i nađem odgovor na to pitanje:

Jednom, ne tako davno, odnekud se pojavila televizija. Deloval je lepo i privlačno, kao uostalom i svako zlo. Tako maskirana, lako je osvojila ljude. Zavoleli su je, a ona je polako počela da im jede prvo vreme, onda druženje i međusobne razgovore. Ljudi su sve manje pričali jedni sa drugima, sve manje se obilazili, a sve više sedeli kod svojih kuća i gledali televiziju. Televizija je rasla, pa joj je trebalo sve više i više i vremena i prostora. Počela je polako da u prvi plan stavlja ružne reči, pa nemoralne stvari, pa da sve izvrće, da sve lepo zameni ružnim i proglasi ga jedino ispravnim.

Tek poneku lepu i pametnu stvar potisnula je na neki drugi, treći kanal. Od ljudi je nastavila i prešla na decu: polako ih je trovala raznim lošim uzorima, vrednostima, štetne stari je predstavljala ispravnim, zdravim i poželjnim.  Počela je da zanemaruje, uništava svaku vrlinu pristojnih i lepo vaspitanih dečaka i devojčica, da ih izvrće ruglu i podsmehu,  tera da se menjaju ili stide.

Kao da sve to nije bilo dovoljno, onda su i vlasnici zla, jer zlo uvek ima svog gazdu, počeli da misle da novcem mogu sve da kupe i da zato imaju pravo da pričaju šta hoće, kako i koliko. Da svoje mišljenje predstavljaju kao opštevažno, opštevredno i samovredno.

Zlo je nastavilo sve više i brže, misleći da tako jede i inteligenciju normanog mislećeg čoveka, da mu ispira mozak. Nastavilo je da jede hrabrost, odvažnost, dostojanstvo i da seje strah. Plašilo je sve i svakoga, svim i svačim. Stalno, bez prekida. Tako je  toliko naraslo da je prešlo granicu, izgubilo svaku meru, toliko se zanelo da je potcenilo sve ljude. Trenutak kad se potceni dobro i mudrost u ljudima, je trenutak kad zlo počinje da jede samo sebe.

Jer, ljudi su ipak različiti.

Kad god izgleda da je sve izgubljeno i propalo, da su se svi predali, da su svi pokoreni, odnekud se pojavi NEKO.  Uvek postoji NEKO ko može nešto da preokrene, ko misli svojom glavom, ko se razlikuje. Neki  ljudi nisu bili tako naivni, nisu se dali zavesti njegovom lepotom i obmanama. 

Ti neki ljudi malo po malo gasili su svoje televizore, prestajali da gledaju neke programe i kanale. A za njima i ostali. Ostavili su samo neke  kanale; kanale za sport, prirodu, nauku, humor.

Tako zlo jede samo sebe.  Ostaje samo tek u granicama opomene i opreza. Mora tako, jer bez zla nema dobra.

Kao što se ni dobro ne može suzbiti, tako ne može ni zlo.  Ostaje njihova stalna borba i smena premoći. 

ZAŠTO JE NA ODMORU SUPER

pitija | 30 Jul, 2017 11:38

 

-          Kako je bilo na odmoru? – pita kolega kolegu, a onda sam odgovara – eh, kako može da bude na odmoru nego...

-          Super.

-          E, a mi ovde umiremo od vrućine. Jedva čekam da odem i ja na odmor pa da se super provedem.

Nikad mi nije bilo jasno kako se neki ljudi, kojima je cele godine „smor“, na odmoru super provode. Baš mi je žao što ne idem sa njima tamo gde i oni, pa da ih vidim u tom super raspoloženju. Šta ću kad ja idem na obična mesta, a ne na ta super, ekstra najlepša mesta, tj destinacije gde idu oni. Ja ti brate idem na seoski turizam.

Krenemo mi tako, a već me hvata trema od gužve na granici.

-          Pričaj nešto, da brže prođe vreme – kaže mi muž, jer se približavamo granici, a red se otegao.Čeka se po tri, četiri, pet – šest sati, zavisi da li ulaziš ili izlaziš iz nekada bratske nam republike. A zvezda upekla, usijao se asfalt, trava pored puta izgorela od vrućine, a o drveta pored auto nema ni govora.  Tamo gde ih i ima, gde nisu napravljena savremena odmarališta sa pumpama, šopovima itd itd razletele se kese, papir i ostali otpad.

-          Zadržavanja na granici su uobičajenih sat do sat i po. – čujem na radiju ( kako (k)(l)ažu ).


-          Kako mi ubodemo uvek kad je najveća gužva? - pita se moj muž.  

/M   Možda nam nije tačan sat? haha To je po Marfijevom zakonu, ako treba da biraš između dva reda, izabraćeš onaj gde je veća gužva i gde je sporije. Nego jesi li ti napunio rezervoar – pitam muža i gledam u kese sa sendvičima i flašama s vodom. Valjda će potrajati dok prođemo granicu. - I nemoj da pretičeš i upadaš u druge kolone. Samo nam još fali da se čuknemo s nekim pa da čekam policiju po ovoj vrućini, da izvrši uviđaj. A ne bi ni imala kud da dođe, sve trake popunjene. Jedino helihopterom.

-          Ajd ne baksuziraj. Šta tebi sve neće da padne na pamet?

-          Ma ja to tako. "Zaludan pop i jariće krsti" dugo čekamo, ne znam više ni šta da pričam.

-          Onda bolje ćuti.

No dobro kako svima tako i nama. Stignemo, malo umorni, malo šlogirani od vrućine, ali srećni, odmor može da počne.

A mesto divno, taman za odmor, noći hladne, nema komaraca, ali nema ni ljudi. Posle dan, dva krećemo u potragu za gužvom. Šta ćemo, ušla gužva današnjem čoveku u krv.

Odemo do obližnjeg jezera, okruženog brezama i jelama. Lepše mesto ni na razglednicama nisam videla. Kao veliko obožavalac prirode, napravih 30tak slika. I sve bilo dobro , samo me leđa nešto peku i zatežu. Ajoj, ja „malo“ izgorela. Ne volim da se sunčam, samo da se kupam, ali ne volim ni da se mažem, a sunce peće i u vodi i van vode.

Pošto smo se divno proveli, iscrplo nas kupanje, predveče se najedem ledeneog bostana i vrućeg pečenja. Noću me probudi stomak. Nešto žubori i zavija. Ma nije to ništa. Imam ja jak stomak.

Za sledeći dan isplanirali smo posetu bazenu sa termalnom, lekovitom vodom. Ne znam šta leči, ali meni sigurno odgovara, za neki organ od ovih što me bole.

I izdrža ja pola dana na bazenu, milina jedna, ali dalje ne mogadoh. Boli i stomak i glava i svaki mišić. Morasmo da se vratimo kući. Žao mi samo što se ne slikasmo, toliko snage, bar za osmeh, negde bi se našlo. Samo ne setih se. 

Sledećih dana, stroga dijeta. Dvopek , čajevi, banane, plazma. Toliko sam ih pojela da neće da mi padne na pamet to da jedem, bar pola godine. Što uštedeh na hrani dadoh za lekove. Kupih sve što mi pade na pamet: probiotik, flonivil, ranisan, buskopan, al slaba vajda. I s lekovima i bez lekova bez 7 dana ne može da prođe. Taman kad je trebalo da se vratimo kući.

 Ali dobro, bar sam malo smršala. Bar neka korist od odmora.

-          Daj mi tvoj telefon, on je bolji, pa napravimo selfi I da slikam ovu lepu prirodu. – kažem mužu, na dan povratka. Setih se na vreme.

-          Pa da izbaciš na fb? - podsmešljivo će on.

-          Naravno. Da svi vide kako sam se lepo provela na odmoru.

-          Jes. Baš me briga šta će ko da misli. -  opušten je moj muž kao i uvek. On uvek tera sve po svome i nije ga briga šta drugi misle.

-          E, lako je tebi ti nemaš fb. Ne znaš ti kakva je tamo konkurencija. Kakvo se drugi provode. Treba mnogo truda i slika da bi bio primećen. Inače nema lajkova.

-          A šta su ti ti lajkovi? Čemu oni služe?

-          Pa da se vidi da si omiljen, uspešan.

Moj muž mi ništa ne odgovori, pogleda me samo pogledom, koji bolje da ne prepričavam.

Kad stigosmo kući, opet šlogirani od gužve i vrućine, ali srećni što stigosmo, pita me komšinica:

-          Kako je bilo na odmoru?

-          Eeee, kako može da bude na odmoru?! - sva važna ja joj odgovorim.

-  Pa da. videla sam ti slike na fb. - sa setom prokomentarisa komšinica koja ove godine ne ide na odmor.

- Onda sve znaš. (ne kaže se uzalud „jedna slika vredi više od hiljadu reči“).

-         

NAŠE NARAVI - treći deo

pitija | 15 Jul, 2017 14:31

Subota. Pijačan dan. Na ulici gužva, nema se gde proći. 
U jednom trenutku začu se škripa kočnica.
Žena za volanom u poslednjem trenu uspela je da zakoči i tako ne udari čoveka koji je dijagonalno prelazio preko ulice, nedaleko od pešačkog. Sočno ga opsova, a onda nastavi da vozi.. U istom trenu začu se i psovka čoveka koji je sa dečakom išao trotoarom. 

- Volina.

Ma važno da se sve dobro završilo, pomislih. Ne moramo da se psujemo. Možda je čovek bolestan, jer je bez reči nastavlo svojim putem, kao da se to njega ne tiče. Samo zafrljači dogorelu cigaretu preko glava prolaznika.
- Pa šta ako je čovek malo promašio pešački prelaz - čovek sa dečakom i dalje je ljutito komentarisao.- Šta, ako nije prešao gde treba? Zar da ga zgazi? Nema pojma da vozi. Žena za volanom ihhh - konačno shvatih kome su psovke namenjene.
Sva sreća da ja vozim bicikl, pomislih i setih se one Šojićeve rečenice:
- S ovi vandalizmi, u Evropi, nećemo moći! 

SUVE SUZE

pitija | 13 Jul, 2017 22:52

Na ulici je bila gužva iako vreme nije bilo prijatno za šetnju. Bilo je toplije nego uobičajeno u to doba godine. Od ranog jutra, do kasnog popodneva biće tako. Ljudi sa cvećem, sa buketima cveća.

Nikad nije volela praznike, običaje  i te gužve. Nije videla svrhu toga. Bila je iznad svega, želela je da se razlikuje, da ima svoja pravila, a ne neka koja je neko drugi davno postavio i čija značenja nije ni znala, niti se trudila da shvati.

            -  I to cveće! Čemu to? – pitala se. Prepune ulice cveća, plastičnog, poljskog, uvelog. Njoj to ne treba niko da donosi.

            -  Ljudi treba svoje drage da posećuju, da vole i poštuju svakog dana, ne samo za taj dan. - govorila je .

            - Nekad bude tako, nekad ne. I ne može se uvek, a i ne treba. Bilo bi previše. Svako ima svoj život, treba da ga posveti i svojim željama, snovima, ljubavima. Kad bi poseban dan bio svakog dana, izgubio bi svoju posebnost i značaj. Sve ima svoje vreme i svoj dan, život je tako uređen, život ima svoje zakone pretočene u običaje.  – odgovarali bi joj. – Svaki običaj ima svoj razlog, svoj uzrok postojanja i posledicu. Bez toga bi se sve rasplinulo i ukrstilo, izmešalo i zaboravilo.

            - Nisam kao drugi – bila je uporna.

Nije verovala da će jednog dana zbog toga da pati..

Gledala je tu reku ljudi, tražeći među njima neko drago, poznato lice. Bezuspešno.

Dugo ih nije bilo, dugo je nisu obilazili. Bila im je u mislima, ali misao je nevidljiva.

Da li su je zaboravili, da li su se odselili daleko negde ili im se nešto desilo? To nije mogla da sazna i svesnost o nemoći je najviše bolela.

Kako bi je sada obradovao i buket najprostijeg plastičnog ili livadskog cveća. Kako se vremenom sve promeni. Kako vremenom sve dobije svrhu i počne da znači - mnogo.

Možda je sama kriva, njena strogost i hladnoća su ih možda plašili..., a možda su nečim sprečeni, tešila se opet. Sve bi pomislila, u sve bi poverovala, samo da umiri strašnu, neutešnu usamljenost. Usamljenost koja mami suze, ali i guši istovremeno, pa nikako da poteku. A one bole najviše. Suve suze.

Koliko bi joj laži kojima je lagala sebe prijale, samo da nije bilo te istine; istine koja kao da joj je prkosila, probija se i nadvisivala sve laži i zablude.

-          Napuštena si i zaboravljena – u lice joj je vrištala istina.

-          Možda će danas ipak doći neko - mora da se nada. Nada poslednja umire. Bez nade sve bi bilo uzaludno i besmisleno, znala je.

***

-          Zašto neko ne počupa korov sa ovog groba? – ču glas jedne žene koja pokaza na mesto gde je odavno položeno njeno telo; pokaza na njen grob.  – Sramota! – žena prođe i stade pored susednog koji je bio uređen i prekriven cvećem. Uvek.

-          Nemoj tako; možda nema nikog, možda su njeni daleko. – odgovori druga spuštajući na grob svoje majke, novi veliki buket cveća i torbu punu voća i kolača.

-          Da... a možda su je zaboravili. Žalosno je to. Kad izgubimo običaje, shvatićemo da smo i sami izgubljeni.

-          Na sreću ona to ne može da vidi. – zaključiše žene i sedoše na klupicu.

Ubrzo dođe još nekoliko ljudi i malena devojčica. Bila je to velika porodica i svi njeni članovi za svaki Dan posvećen mrtvima, dolazili su na grob svoje majke. Rasporedili bi se u krug, rasprostrli platno i onda bi iz korpi iznosili sve sve što su pripremili za taj Dan.

Prve jauke i suze vremenom je zamenila tiha priča, a onda se sve češće čuo i smeh. Smeh zbog malene devojčice koja još nije saznala za tugu i koja je svojom srećom i opčinjenošću životom, tešila, vraćala osmeh i davala smisao svemu.

-          Dođi draga, stavi cveće u vazu. Vidiš baka je bila dobra žena i po njoj si dobila ime.

-           Uzmi ovu jabuku, baka je najviše volela jabuke. A kako je samo dobru pitu od jabuka pravila. Najlepšu.

-          I koliko se samo tebi radovala kad si se rodila. – žene su nastavile da pričaju i tako seju seme sećanja, koje će devojčica ponosno nositi kroz svoj život. Dok ih je slušala, skakutala je okolo i postavljala pitanja bez kraja..

U jednom trenu, odskakuta od groba svoje bake do napuštenog groba pored. Pogleda u korov i poče da ga čupa.  Žene  pogledaše u nju, pa jedna u drugu, a onda priđoše da joj pomognu.

Kad počupaše sav korov, malena donese jedan cvet i položi ga na napušteni grob. U tom trenu nekoliko kapi kiše im kanu na lice. Žene pogledaše u nebo:

-          Otkud kiša?

-          Možda nije kiša. Možda neko gore plače? ... – odgovori devojčica.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb