Gušt i dert

IZGUBLJEN PRIRODAN OSMEH - NALAZAČU sledi nagrada

pitija | 21 Februar, 2017 11:39

Listam ovaj FB. Svega ima. Skoro. 
 Samo nema prirodnog osmeha. Puće se, nameštaju i devojke i devojčice, mladići i dečaci, stari i mladi. Svi se „zarazili“ tom ISTOM nestvarnom, izveštačenom lepotom... kao da se više nikad nećemo sresti u živo i pogledati u oči i videti te nabitne nedostatke, te životne posebnosti koje nas razlikuju i čine jedinstvenim.
Zato evo da ohrabrim one malobrojne sa prirodnim osmesima, da istraju i svojoj skromnosti i prirodnosti, da ne čine od sebe ono što nisu i ne treba da budu – da ih sačuvamo kao retke prirodne vrste. 
Bojim se da nam za koju godinu od ovog „kako biti lep kao SVI“, predstoji teži zadatak „kako biti prirodan, drugačiji i svoj“..
Ostavimo estradne zvezde; nije njima lako. One pokazuju ono što imaju. Možda bi i bile prirodne kad bi imale nešto svoje, ..  na njima je sve manje njihovog.
Ne budite kao žabe po onoj narodnoj:
„Videla žaba da se konji potkivaju pa digla noge i ona“ i setite se da sačuvate stid -sačuvaće vas od nemoralnih i pogrešnih stvari i odluka.
A sve je to već odavno rekao mudri naš narod i sve je to zbog svoje valjanosti i istinitosti preživelo vekove: „čega se pametan stidi time se budala ponosi.“
P-S. ako ipak neko želi da i dalje bude „napućen“ i „natrćen“, nek to ne radi pored WC šolje, (mislim suvišno je objašnjavati, šta ako zaboravi da pusti vodu?) ili bar neka sredi sobu i stvari iza sebe.

IZGUBLJEN PRIRODAN OSMEH - NALAZAČU sledi nagrada

pitija | 21 Februar, 2017 11:39

Listam ovaj FB. Svega ima. Skoro. 
 Samo nema prirodnog osmeha. Puće se, nameštaju i devojke i devojčice, mladići i dečaci, stari i mladi. Svi se „zarazili“ tom ISTOM nestvarnom, izveštačenom lepotom... kao da se više nikad nećemo sresti u živo i pogledati u oči i videti te nabitne nedostatke, te životne posebnosti koje nas razlikuju i čine jedinstvenim.
Zato evo da ohrabrim one malobrojne sa prirodnim osmesima, da istraju i svojoj skromnosti i prirodnosti, da ne čine od sebe ono što nisu i ne treba da budu – da ih sačuvamo kao retke prirodne vrste. 
Bojim se da nam za koju godinu od ovog „kako biti lep kao SVI“, predstoji teži zadatak „kako biti prirodan, drugačiji i svoj“..
Ostavimo estradne zvezde; nije njima lako. One pokazuju ono što imaju. Možda bi i bile prirodne kad bi imale nešto svoje, ..  na njima je sve manje njihovog.
Ne budite kao žabe po onoj narodnoj:
„Videla žaba da se konji potkivaju pa digla noge i ona“ i setite se da sačuvate stid -sačuvaće vas od nemoralnih i pogrešnih stvari i odluka.
A sve je to već odavno rekao mudri naš narod i sve je to zbog svoje valjanosti i istinitosti preživelo vekove: „čega se pametan stidi time se budala ponosi.“
P-S. ako ipak neko želi da i dalje bude „napućen“ i „natrćen“, nek to ne radi pored WC šolje, (mislim suvišno je objašnjavati, šta ako zaboravi da pusti vodu?) ili bar neka sredi sobu i stvari iza sebe.

IZGUBLJEN PRIRODAN OSMEH - NALAZAČU sledi nagrada

pitija | 21 Februar, 2017 11:39

Listam ovaj FB. Svega ima. Skoro. 
 Samo nema prirodnog osmeha. Puće se, nameštaju i devojke i devojčice, mladići i dečaci, stari i mladi. Svi se „zarazili“ tom ISTOM nestvarnom, izveštačenom lepotom... kao da se više nikad nećemo sresti u živo i pogledati u oči i videti te nabitne nedostatke, te životne posebnosti koje nas razlikuju i čine jedinstvenim.
Zato evo da ohrabrim one malobrojne sa prirodnim osmesima, da istraju i svojoj skromnosti i prirodnosti, da ne čine od sebe ono što nisu i ne treba da budu – da ih sačuvamo kao retke prirodne vrste. 
Bojim se da nam za koju godinu od ovog „kako biti lep kao SVI“, predstoji teži zadatak „kako biti prirodan, drugačiji i svoj“..
Ostavimo estradne zvezde u njihovoj zabludi i obmani; nije njima lako. One pokazuju ono što imaju. Možda bi i bile prirodne kad bi imale nešto svoje, ..  na njima je sve manje njihovog.
Ne budite kao žabe po onoj narodnoj:
„Videla žaba da se konji potkivaju pa digla noge i ona“ i setite se da sačuvate stid -sačuvaće vas od nemoralnih i pogrešnih stvari i odluka.
A sve je to već odavno rekao mudri naš narod i sve je to zbog svoje valjanosti i istinitosti preživelo vekove: „čega se pametan stidi time se budala ponosi.“
P-S. ako ipak neko želi da i dalje bude „napućen“ i „natrćen“, nek to ne radi pored WC šolje, (mislim suvišno je objašnjavati, šta ako zaboravi da pusti vodu?) ili bar neka sredi sobu i stvari iza sebe.

TREBAJU LI NAM REČI?

pitija | 16 Februar, 2017 11:11

Ponekad mi se čini da nam govor i te reči koje izgovaramo više štete nego koriste.
Koliko su nas puta posvađale, posekle oštije od najoštrijeg noža i ostavile trajne i ružne ožiljke?
Koliko puta nam se samo desilo da pomislimo jedno, kažemo nešto, a razumeju nas potpuno drugačije? I sve što posle pokušavamo kako bi to objasnili zalud je. Samo se još više zapetljavamo, mi u objašnjavanju, a drugi braneći ono kako su nas prvo razumeli.. 
Onda ostaje samo gorak ukus u ustima .... i kajanje što je do nesporazuma došlo ... i razmišljanje gde smo to pogrešili; možda smo mogli drugačije. 
Reči su najveće VARALICE, ZAVODNICE, SVAĐALICE...
Otud i dilema da li je možda bolje da smo prećutali?
Možda bi bilo bolje, kad prećutane reči ne bi pekle iznutra, jer samo reči mogu da peku i spolja i iznutra.
A onda, posle nekog vremena, kad shvatimo da jedni bez drugih ne možemo, kad shvatimo po ko zna koji put da smo važni i potrebni jedni drugima, ostaju nam te iste reči, da ih prepakujemo malo drugačije i ponovo pokušamo da izrazimo ono isto ...... a, ostaje i ISTI RIZIK, da nam se ISTI NESPORAZUM ponovo ne desi i tako u krug. 
Ponekad mi se čini da bi nam život bez reči bio manje komplikovan; bili bi bliži jedni drugima, više bi se gledali u oči, više bi osluškivali otkucaje srca, više bi se mazili, dodirivali, uživali u mirisu kože, više bi se grlili.
Tako bi se više i voleli ..... 
.
P.S. eto i na FB, kad napišete neku šalu, postoji rizik da vas ne razumeju, ali kad stavite srce i smajlića, nema greške :) <3

NEKAD I SAD

pitija | 11 Februar, 2017 15:50

Nekad smo imali  malo, sad imamo mnogo više, a opet nam nešto nedostaje:

Nekad su deca imala dužnost, sad prava
Nekad smo meso jeli 2 puta nedeljno, sad za svaki obrok mora nešto mesnato.
Nekad smo pili samo vodu, sad sve sem vode.
Nekad smo imali 1 televizor, sad u svakoj sobi po jedan.
Nekad je TV program trajao od 18 – 22 h, sad traje non stop na preko 100 kanala.
Nekad smo išli na posao peške, biciklom ili autobusom, sad nam deca i u školu idu taksijem.
Nekad su ulice bile bez automobila, sad bez dece.
Nekad su deca išla na spavanje u 22:00, sad tad idu u grad.
Nekad su majke gledale u decu, sad gledaju serije.
Nekad smo jeli voće, a nedeljom kolač, sad non stop jedemo slaniše i slatkiše iz šuškavih kesica.
Nekad je bilo sramota imati jedinice, sad je sramota ako tata detetu ne može da ih popravi.
Nekad smo išli 6 dana nedeljno u školu, sad neki ne idu uopšte.
Nekad niko nije imao telefon, sad i dete od nekoliko godina ima mobilni.
Nekad smo sve pamtili, sad imamo pametne telefone.
Nekad smo poklone dobijali za materice, Božić, rođendan, sad svakog dana kupujemo.
Nekad je bilo sramota govoriti ružne reči, sad je sramota biti fin.
Nekad je kockanje, klađenje bilo društveno štetna pojava, sad je prenosi na državnoj televiziji.
Nekad nije bilo droge, sad su je „svi probali“.
Nekad su ruke morale da se oznoje i mozak pomuči, sad je sve na dodir dostupno. Itd itd itd.

Sve što više imamo sve nam više nedostaje „vreme nemanja.“

Možda nije dobro sve imati.

Možda lakše i lepše nije uvek i bolje.

Možda je trebalo sve dobiti, da bi shvatili da nam to uopšte nije trebalo

 

MOŽDA

pitija | 09 Februar, 2017 11:26

Lepo je kad roditelji brinu o svojoj deci. Lepo, a i potrebno. To nam je dužnost.

Mnogo roditelja sam čula kako se žale na školu da su đačke torbe teške, što jeste tačno. Da su im deca opterećena suvišnim knjigama. I to je tačno. Da im težina torbe opterećuje slabu kičmu, još u razvoju, što je sasvim tačno. I ništa tu nije sporno, osim pitanja kako škole tako malo "brinu" o deci.

Sva sreća da deca imaju roditelje koji brinu o njima.

Samo, kako se onda ni jedan roditelj ne žali na sebe što dozvoljava svom detetu da satima igra igrice na kompjuteru?

Možda zato što i roditelji to rade, ili što im je tako lakše, jer ne moraju da zabavljaju dete.

Možda deci ipak višesatno sedenje uz kompjuter neće iskriviti kičmu,

Možda im neće pokvariti vid,

Možda deca neće imati neku govornu manu, zbog višesatnog ćutanja,

Možda neće imati ravna stopala zbog nekretanja

Množda neće patiti od nedostatka samopouzdanja, zbog smanjenog kontakta sa ljudima

Možda neće biti depresivna ili agresivna

Možda neće imati višak kilograma......

Možda će deca ipak ostati zdrava i prava, možda .....

Možda neće, a možda i hoće. Ostaje da vidimo u godinama koje dolaze. A ja odoh da vidim gde su i šta rade moja deca.

IH TI UČITELJI

pitija | 08 Februar, 2017 17:50

Svakog dana idem u istu prodavnicu po hleb i jogurt; sada i po pomorandže. I svaki put kad mi prodavačica izmeri pomorandže, ja joj najljubaznije kažem „hvala.“. Ne znam da li mi ona prethodno kaže „izvolte“, ali ne zameram; težak joj je posao: unosi gajbe sa voćem i povrćem, meri i seče suhomesnate proizvode i uskače gde god i šta treba da se uradi .....radno vreme joj je od 06 – 22 sata, radi devet - deset sati dnevno, ni za kakvu platu, a pitanje je i da li je prijavljena i da li joj se računa staž?
Ne zameram joj ni to što je većinom ozbiljna i što ćuti.
Danas prvi put pogleda prema meni i neraspoloženo reče:
- U ovi učitelji preterali. Daju deci domaći i za raspust.
Ne odgovorih ništa, a izgleda da ni ona nije očekivala odgovor; brzo se savi i poče da skuplja prosuti šećer. Shvatih da je pametno što ništa nisam rekla, jer ono što bih ja rekla njoj ne bi odgovaralo, pa brzo izađoh iz prodavnice.
Ne verujem da njeno dete ide na Kopaonik na zimovanje, a i da ide ne bi ništa smetalo da pred spavanje pročita koju pričicu.
Pomislih šta njeno dete radi na raspustu, pa nema vremena za domaći? 
Najverovatnije ustaje kasno, uključuje televizor, a kad on dosadi onda do besvesti igra igrice na telefonu ili kompjuteru, jer ma koliko roditelji imali ili nemali, sva deca imaju te savremene napravice. U međuvremenu pojede neki sendvič sa salamom, taman da preskoči ručak kad majka dođe s posla. Razmeniće dve tri rečenice, pa će nastaviti da ćute zajedno. Samo će se kad dođe otac, najverovatnije majka s njim posvađati, ko više radi  i zašto niko nikom ne pomaže. Ako imaju grejanje u drugoj sobi, dete će pobeći u nju, ako ne, samo će se još više zadubiti u igrice. Otac će posle ručka zaspati, a majka će se odmarati uz neku seriju.
Dete će glad za trenutak udaljiti od kompjutera, a majka će mu ponuditi ostatke od ručka. Opet će odbiti i opet napraviti isti sendvič, a možda će se počastiti i smokijem, čipsom, napolitankama. Otac će popiti pivo i gledati dnevnik; psovaće državu i političare, a majka će krenuti da kuva ručak za sutra, uz gunđanje; zašto to radi kad ga ionako niko ne jede.
Roditelji će uveliko spavati dok njihovo dete do dubolo u noć gleda ko zna šta na internetu. Ma nek je živo i zdravo. 
A sledećeg dana opet sve ispočetka. Možda će u jednom trenutku roditelji poželeti da se raspust što pre završi i da dete što pre pođe u školu, da manje brinu.
Ne, ne kritikujem nikoga, jer ni sama ne znam uvek da organizujem svoje vreme. Ne želim da kažem kako je nekad bilo bolje, jer je najbolje vreme SADA, samo ..... uvek može drugačije, uvek ima izbora.
Ovog raspusta u mnogim mestima su vredni ljudi, koji vole svoj posao, vredni učitelji, nastavnici, bibliotekari organizovali „Zimovanje u biblioteci.“
Ovo zimovanje ništa ne košta, a deca mnogo dobijaju: vežbaju svoje pametne glavice, podstiču maštu, kreativnost, druže se, smeju. Udružuju ljubav prema znanju, udružuju radoznalost za nove stvari, udružuju svoje talente i znate šta: tako rastu.
Srećna sam što poznajem učenicu koja je u Lapovu organizovala radionicu za najmlađe „Između mašte i stvarnosti,“ i još neke vredne mlade ljude i njihove roditelje koji ih „ne štede i ne štite od znanja.“ 
Divno je što postoje takvi ljudi. Uvek su postojali i postojaće. 
Na početku imamo iste mogućnosti, a onda nas izbori razdvoje: neko izabere trenutno LAKŠI neko BOLJI PUT..

JANAKIS

pitija | 02 Februar, 2017 22:21

Срели су се на месту где није било битно да ли си стар или млад, да ли си жена или мушкарац, да ли си леп или ружан, богат или сиромашан, имаш ли неког или си сам. На месту где ништа сем мисли није било важно. На тренутак би искорачили из свакодневног живота, да размене по коју реч и јачи се врате у свој живот.

Њих неколико пријатеља, што су се речима играли.

Ништа им није било битно, а опет, знали су како живе, како им је на послу, да ли воле слике или риме,  море или планине, да ли су озбиљни , воле ли шалу или обоје по мало..

Себично занесени причама о својим животима, мислима, ставовима, страховима, нису ни приметили да о њему не знају скоро ништа. Поклањао им је стрпљење, разумео их, а они су свесрдно прихвати прилику да буду у центру пажње. Тако нису  преиметили да он о себи прича само кроз причу о њима, о свему добром, лепом, мудром што је видео код њих.

Знала је тек да пише ијекавицом, да воли ћирилицу, да је  прочитао многе књиге, да има много дана иза себе, да је некад ироничан, саркастичан, бескрајно пажљив и духовит, а увек мудар и интелигентан..

Пријало је сазнање да има таквог пријатеља, па је све више писала и претварала сваки свој дан у нову причу..

Питала се тек понекад, како има времена за толико пријатеља и њихове животе.. Никад није дуго чекала да се јави. Као да је био негде у близини, као да је однекуд гледао. Шта ли ради у међувремену, није се питала.

Понекад је био учитељ, понекад ученик, понекад друг, брат, пријатељ. Цитирао је Чехова, највеће филозофе, помињао дечије песнике.

Давао је савете:

„Мој утисак је да ти ово може бити нацрт, али имаш ти овдје још посла да га дотјераш до приче. Још увијек је прилично конфузно. Крај је врло довитљив!“

Постављао питања:

„Размишљам... То што неко уништи или изневјери нешто што је лијепо/вриједно не значи да се неће жалити па чак и самосажаљевати. Е сад, да ли има право на то?! Зар је важно? Шта мислиш о томе?“

Једном приликом кад је уплашила комшиница својим злим слутњама и сујеврејем., лако је распршио све страхове:

„Сад фино узми слатко па се почасти, а почасти и дјецу, и мужа. И комшинице ако имају времена. Све остало се брзо провјетри на отвореном. А ти уживај у хладу“.

Разумео је и ценио њен труд и бригу о природи:

„Сваки цветак, односно свака биљчица, заслужују своје место под сунцем. Ти си свом дрвцету посветила пажњу, вријеме, па чак и приче, а оно што је већ посвећено (посвећено уз најљепшу намјеру) не треба преиспитивати.

Његове речи су се тако лако низале и својим садржајем брзо смиривале и увесељавале, а његове похвале годиле изнад свега и терале да пише још више и још чешће, да жури у остварење свог младалачког сна.

Једном је бојажљиво питала да ли њена размишљања заслужују да их објави, баш у тренутку кад је то без ласкања хтео да јој предложи:

„Било би штета неке твоје приче не објавити. Нисам писац, нисам стручан, говорим ти као лаик, као просечан читалац. Полако попут тихе воде, какви су уосталом твоје приче, крени ка остварењу свог сна.“

Нешто је ипак слагао: није био просечан.

И објавила је књигу .....

Хтела је да му поклони књигу,  али ћутњом је одбио њен поклон.

Чудно је то било,  али је утешила мисао да ионако зна све њене приче.

Онда, онако, изненада, стигла је похвала:

„Коначно сам нашао праву ријеч за оно што ми се допада у твојим причама : БЛАГОСТ. Она је заслужна што исписано дотакне читаоца. Било би ми драго да то не заборавиш.“

Радост због лепих речи, опет је прекрила чуђење шта је био повод за ту похвалу... Зашто да не заборави?

Некад је и сам писао. Престао је из непознатог разлога. Избрисао је све. Предложила му је да настави .  Само је ћутао.

А  био је добар с речима, осећало се да га речи воле ..... много је порука и поука било у њима..

„Тешко је. Тужно је колико је тешко избјећи врзино коло материјалног стицања, жртвовања зарад стицања, и самоће због погрешно одређених приоритета. Биће куће све веће и веће, биће технике и одјеће све више и више; а пси ће се вјероватно једном опаметити па ће потражити боље друштво :-)

На крају крајева ако нисмо окренути људима потпуно је свеједно да ли смо окренути телефону, кући, кајли, одјећи, псу, акваријуму, зен башти или било чему другом. Ништа од тога ако се користи (посједује) као замјена за човјека (као замјена за породицу) не може бити довољно велико да испуни празнину.“

И о племенитости су се слагали:

„Наше је само да помогнемо колико желимо и можемо. Онај ко даје не може бити преварен. Не може бити на губитку. У супротном, губитак је огроман – губимо племенитост.“

Други су волели озбиљне теме: с њима је водио дуге расправе о вери, греху, Богу, постављао питања за све недоумице и блага неслагања. Имао је разноврстан стил, смешу свега, осим увреда и некултуре. Јер како Славко, један од пријатеља, рече : „не морамо исто мислити и слагати се да би могли лепо и културно разговарати.“..

Више је волела шале . Шалили су се често. Он је разумео боље од других и  саму помисао на шалу: шалио се кад су теме биле озбиљне и озбиљно хвалио шале.  

Написао је причу по угледу на њену:

Љубазност из другог угла

Једном приликом Племенити ријеши да захвалношћу придобије на своју страну радника градске чистоће који је сваког уторка празнећи контејнер остављао за собом гомилице смећа просуте по тротоару.
Одавно је желио Племенити да му укаже на пропусте у раду, оштро и директно, на обавезе и дужности, но лопата у радниковим снажним рукама, лопата као симбол моћи, би га итекако обесхрабрила и спутала.

Поклону за вриједног радника, плишаном меди, Племенити око врата веза цједуљицу са ријечима: "Хвала вам на педантности" и кришом отворивши врата од камиона хтједе да га убаци у кабину.
Али тада... Кад отвори врата, догоди се чудо!

На хиљаде поклона, чоколадица, лизалица и плишаних играчака из кабине засуше Племенитог. Умало га не оборише на земљу.

О, како је дивна наша земља у којој се на пропусте у раду и обавезе указује поклонима и пуним кесама не само докторима, сестрама и директорима већ и радницима градске чистоће.

А онда је објаснио:

„Најједноставнији начин да укажем на другу страну медаље, на пошаст захваљивања у виду кеса и кесица за обавезе и дужности које се професијом подразумијевају, је коментаром у виду причице. Јако је важно пробудити свијест о томе. У супротном није се чудити што и деца знају за 'краћи' пут.“

Због узајамног поштовања које су временом почели да гаје, плашила се само да ли су њене приче достојне његовог мишљења, које јој је постало тако драгоцено и неопходно. Чинило се да су у ствари његови коментари приче и да она својим причама, пише коментаре, само је редослед обрнут.

И он као да се плашио да би својом иронијом и сарказмом могао неког да повреди,  као да се плашио да не разбије пријатељство, брзо би објаснио сваку могућу нејасноћу:

„Изузетно ми је жао, ако је дошло до неспоразума, не због тога што сам нека цвјећка, па ми се то иначе не дешава, већ зато што то ниси ничим заслужила.  Схваћена си и порука приче је на мјесту. Него знаш како је, једноставно су ми мисли одлутале у другом правцу након читања, а не у оном основном правцу приче. Дигресирам ја тако понекад од теме.... буде то јаче од мене. Закуцам се за неки детаљ и можеш ти причати овамо шта хоћеш :-) Jaнакис је одлепршао  у неком  „свом“ смјеру. :-))

Благост коју је препознао у њеним причама, била је његова одлика. Као и немерљива скромност:

„И са и без мојих коментара вриједност написаног је иста, схватљивост такође ( и твоја а и других), а што јесте – јесте, волим да будем „сметало“. J.

А онда како обично у животу бива; таман кад су сви помислили да је њихово пријтељство бескрајно и бесконачно, да ће се „сметати“ још дуго дуго, уследило је изненађење.

Једног дана у касним сатима кад је по обичају, после свих обавеза хтела да посвети време себи и својој љубави према писању, кад је у њеној кући завладао мир и тишина, укључила је компјутер .

Оно што је прочитала на свом блогу јој се уопште није свидело.

-         Јанакис, избриши коментар, не свиђа ми се. - Јанакис, не буди себична кукавица – залуд је писала.

Схватила је да ће коментар који јој се није свидео, остати ипак као последњи. Као успомена на непознатог обожаваоца њених прича, на непознатог пријатеља чији коментари су је 4 године највише радовали и давали подстрек и њој и другим заљубљеницима лепе речи и писања да остваре своје снове. 

Већ је напамет знала речи, чије значење није разумела:

Хвала ти Питија. Хвала ти Причалице. Хвала вам. Хвала ти Ладачки. Хвала ти Славко. Хвала вам пуно! На читању, писању, коментарима. Дивним и поучним текстовима.

Драго ми је да се понеко сјећа мојих ријечи.

Настави(те) да кроз приче и дјела водиш(те) своју борбу за љепши свијет и бољег човјека.

На неки мој начин, негдје тамо далеко, у можда мање чувеној борби и ја ћу наставити своју битку.

Извините због трапавости и неодмјерености. Неприкладне шаљивости или оштрине.

Писао сам оно што мислим, и у складу са могућностима мислио о ономе што читам и пишем.

Из личних разлога морам престати посјећивати блог.рс.

П.С.

Ако било гдје у будућности примјетите било шта потписано са Јанакис знајте да то нисам ја већ само плод нечијег непоправљиво лицемјерног, маштовитог, сплеткарења.

***

Занемела, с неверицом гледала је у екран компјутера. Непомична. Само се једна суза покренула и пала на тастатутру. 

Можда је био Аполон, можда губавац, није могла да сазна, никад није ни пожелела. Зар су важни калупи у којима душе сневају? Душе сличне и сродне ..

У заблуди су сви који мисле да се не може изгубити неко кога не познајете; она је изгубила је много.

На њеном блогу, заувек ће остати његово опроштајно писмо.

Скупила је све његове речи и ставила их на лист папира -  да чува за некад, или да се сећа.

Једна нова тужна прича се смешила. Прихватила је тај последњи поклон и послала причу да га тражи.

DILEMA

pitija | 27 Januar, 2017 17:55

Od skoro imam dilemu: da li sam baksuz ili vrlo srećan čovek?
Jutros ustanem rano da idem u grad. Spremim se pre muža i izađem na terasu da ga sačekam. Kad napolju imam šta i da vidim i čujem: jato čavki prekrilo nebo u niskom letu. Lete, lete i gaču, gaču. Uplašim se prvo od tolike zastrašujuće sile: kad bi sletele pola grada bi prekrile. Ubrzo shvatim da ipak samo lete svojim putem, pa se opustim.

Ipak ,prizor je  veličanstven.. Ha, mogla bih da snimim; da ovekovečim ovaj nesvakidašnji prizor. – pomislim i brže utrčim  unutra, da od muža uzmem telefon. Moj telefon nema kameru, a i da ima, ne znam gde mi je.

-          Brže, brže – vičem ja.

-          Šta ti je?

-          Daj mi, daj mi.

-          Šta se desilo?

-          Ma daj mi telefon da snimim nešto – otmem mužu telefon i požurim napolje da mi čavke ne odlete. A one i dalje mirno lete; lete, lete i gaču, gaču..... već 5min

  Probam da snimim sa terase, ali od krova ih ne vidim lepo. Požurim dole i ...... bukvalno se sjurim.  Pao prvi sneg, pa prekrio 3 poslednja stepenika;  a ja gledala gore i ...... preletim preko tih stepenika.

-        Joj, joj – ležim ja na zemlji, gledam u nebo i zapomažem. A čavke i dalje lete, lete i gaču, gaču.

Kukam ja, a ne smem da se pomerim. Shvatim da od muža nema vajde, ne čuje me, a nikako ni da izađe.  Pogledam , a u podignutoj ruci i dalje držim telefon. Bar sam njega sačuvala.

Kad se iskukam, probam da se pomerim.

Mogu, izgleda sam dobro prošla. Ništa sem ponosa mi nije povređeno, a ni to nije bitno; niko me nije video. Počnem polako da ustajem, a onda ubrzam: čavke još lete; još mogu da ih snimim, da ne bude da sam uzalud pala.

Dobro, dok sam ja našla gde je kamera, gde su slike a gde se snima, uhvatim samo rep jata .... a i on se jedva vidi.

Konačno iz kuće izađe i muž, ali rešim da mu ništa ne pričam, za svaki slučaj - da ne shvati koga oženio. Neka ga još malo u zabludi :).

I tako, malo razočarana zbog loših snimaka, a srećna što mi se ništa nije desilo, ispričam ja sve, a gde nego na FB, jer „ako nije bilo na FB kao da se nije ni dogodilo.“

-          Jesi li stvarno dobro? – pita me komšinica.

-         Malo ne mogu da idem, teško ustajem i ne mogu da čučnem, ali sam odlično – odgovorim ja.

-         Samo se ti šali. A kod lekara nisi bila, zar ne?

-         Jesam, ali juče – za srce.

-         Ženo, gledaj gde staješ, ne zevaj u nebo! Nisi mala da ti se priča. Eto, sad zapiši i svoj biser, nemoj da beležiš samo moje - napisa mi i koleginica komentar.

Stiže mi i poruka od bivšeg učenika koji sad živi u Nemačkoj:

-         Evo Vam za utehu jedna sliku ptica, što sam ja slikao.

Laknu mi; znači ne volim samo ja ptice. On je baš dobrica, samo što su na njegovoj slici laste, a one male, lete visoko i ne gaču.

Ipak,obradova me njegov pažljiv gest; a izgleda da sam i ja mnoge obradovala: vest da sam pala lajkovalo mi je najviše ljudi do sad..

A ja mislila da su mi na FB prijatelji :) .

Kasnije, odem na lekarsku komisiju i taman da ustanem, kad me žignu tamo gde sam pala::

-         Jao.

-         Šta Vam je? – pitaju me. – Sad Vas i kičma boli.

Mislim se; da li da im nabrojim šta me ne boli, kraći je spisak, ali odustanem:

-         Ne, ne....., malo sam pala.

I tako, taman, mislim da sam dobro prošla, kad eto mi ćerke.

-         Dobro, zašto si pala? – ljuto mi kaže.

-         Pa ja... – počnem da mucam, ne znam šta na ovo pitanje da odgovorim.

-         Kako si mogla da padneš? Znaš šta je u tvojim godinama moglo da ti se desi? – nastavlja ona da me kritikuje, a ja samo ćutim. šta da kažem, sve sam objasnila na FB. Šta ću, što bi jedna baba rekla „nisam ja kriva“.

Inače, u poslednje vreme, kad me neko vidi,  obavezno mi kaže:

-         Ooooo, popravila, si se „malo“.

Ja samo slegnem ramenima; nije mi jasno zašto pitaju, kad se vidi.      

E, sad imam spremljen odgovor:

-    E da nisam, sad bi se razbila, a ja evo - skoro nepovređena .

Eto, otud dilema: da li sam ja baksuz, ili srećan čovek?.

DOBRA DECA - LOŠE VREME

pitija | 25 Januar, 2017 20:20

Nešto razmišljam:

ko se danas najviše žali?

Mladima je lepo jer su mladi i jer ne znaju za drugo „bolje“ vreme, najstariji više nemaju snage ni za šta, pa ni da se žale ....., znači: ljudi u zrelim godinama.

Ali .....

Ljudi u zrelim godinama, najmanje imaju pravo da se žale što je DANAS ŽIVOT LOŠIJI, nego kad su oni bili mali.

Očito zaboravljaju ko je odgovoran što je ovako kako je.

Pitanje je samo kako je od tako lepo vaspitanih dečaka i devojčica, iz tako dobrih starih vremena nastao ovakav – loš- svet?

Ipak nije sve tako crno:

Mogu ipak da budu srećni što neće doživeti da vide kakav će svet stvoriti današnji manje vaspitani i razmaženi dečaci i devojčice.  

DVOJKA

pitija | 23 Januar, 2017 19:44

U holu Doma učenika bilo je živo kao i obično. Jedni su posle ručka žurili u školu, drugi dolazili iz škole i išli na ručak. Do kraja školske godine ostalo je još dve nedelje i oni koji su došli iz škole posle ručka će na učenje. Otići će do sobe, presvući se i sići u učionicu koja se nalazila pored trpezarije.

Ta učionica, koju su tokom godine neki zaobilazili izmišljajući 101 razlog zašto nije vreme da uče, ili ne mogu tu da uče, polako se punila. I pre vremena učenja.

Većina učenika, kao da je znala kuda će, samo se Bogdan, nekako vrteo u krug.

-          Bogdane, nešto si zamišljen? – upita ga vaspitačica..

-          Jesam, vaspitačice. – odgovori  on uz uzdah.

 Bogdan je bio jedan od nestašnih učenika, uvek raspoložen za izbegavanje obaveza, spavanje u vreme učenja, noćno nespavanje. Uvek je imao bezbrižan izraz lica, pa je ova njegova ozbiljnost lako pala u oči.

-          Šta te muči? – upita ga vaspitačica i pozva na stranu da popričaju.

-          Izgleda da ću da imam jednu jedinicu..i to ......, možete misliti .... iz istorije. – prezrivo reče .

-          Au. Je li ti jedinica zaključena ?

-          Nije, ali biće, znam. Ne znam ništa. I ne volim istoriju. Uostalom šta će meni istorija, kad sam ja automatičar?

-          A ne treba ti ni muzičko, ni likovno, ni geografija......., ni fizičko? – stade vaspitačica da nabraja.  Naslušala  se ona ovakvih komentara, pa je sad htela da čuje i Bogdanovo mišljenje.

On potvrdi, ne shvatajući ironiju u njenom glasu. Bio je oduševljen što se konačno neko od vaspitača slaže s njim.

-          Pa da. Šta će mi ti predmeti? – a onda ipak dodade - Dobro, fizičko može da ostane .....,  i stručni predmeti.

Vaspitačica se opet uozbilji, pa pokuša da mu pojasni.

-          Treba ti malo opšte kulture, možda ćeš putovati negde, pa će ti lakše biti sa predznanjem, a i nećaš valjda, kad se sutra vratiš s posla kući, ili kad se nađeš s prijateljima, da pričaš samo o automatici. Treba o svemu da razmišljaš, da se interesuješ, da obogačuješ život raznim sadržajima.

-          Ih, baš ću o Mocartu, Hunima ili Leonardu da Vinčiju da pričam sa društvom? Uostalom sve imam na internetu – Bogdan je i dalje bio nezadovoljan, pa vaspitačica odustade od daljeg ubeđivanja.

-          Hm ...sigurno i većina tvojih drugova tako misli....  Nego.....znači iz stručnih predmeta imaš petice?

-          Nemam. – Bogdan se skoro uvredi, pa dodade mirnije -  Imam dvojke. Zašto? – bio je i dalje zamišljen i nije shvatao zašto ga to pita.

-          Pa ako ne znaš ono što te ne zanima i što ti „ne treba“, logično bi bilo da znaš ono što voliš i što ti treba?

-          Ja sam rekao da mi treba, a ne da volim. Ih vaspitačice, vidim ja da od Vas nema pomoći.

-          Kako nema?! Evo ja baš želim da ti pomognem.  Hajde da napravimo plan učenja:  imaš još 2 nedelje;   koliko lekcija treba da naučiš;   podelimo ih na dve nedelje, pa na 3 sata svakog dana. Ne treba sve da učiš, pročitaš, pa izvučeš i zapamtiš samo glavne stvari. Evo ja bih ti rado pomogla; meni je istorija baš zanimljiva. Taman da obnovim svoje znanje.

-          Uh, da učim svakog dana istoriju? I to po tri sata dnevno? Nema šanse.

-          Nije to mnogo. Nemoj odjednom. Uči sad dva sata, pa uveče još sat.

-          Štaaaa, i uveče da učim? Dve nedelje da učim glupu istoriji, svaki dan i još i uveče. A kad ću da idem u grad?

-          Ćekaj,  možda ćeš i ranije da naučiš. Bitno je samo da kreneš. Evo donesi knjigu da vidimo koliko lekcija imaš.  – vaspitačica shvati da se njen predlog ne sviđa Bogdanu, jer je i dalje stajao zamišljen, pa razmisli i pokuša poslednjim adutom - Uostalom, znaš da u Dom ne možeš sa lošim prosekom?!

-          Znam. Zato i brinem.... nego .... ovi profesori danas, popravljaju ocene samo preko veze i za pare.

-          Ih, nije uvek istina sve što neko kaže. Evo, ja smem da se kladim da ima i petica u razredu?

-          Normalno da ima. – brzo odgovori Bogdan.

-          Eto vidiš. A kako je to moguće? – vaspitačica je ređala pitanja, nadajući da ipak da ga navede na ispravno razmišljanje i jedini način koji mu je preostao kako bi rešio problem.

-          Ma, to su štreberi. Oni ništa ne znaju - samo uče.

-          A ti ne bi da budeš „štreber“?

-          Naravno, da ne bih.

-          Pa ja sad stvarno ne znam kako da ti pomognem..  – vaspitačica konačno shvati da su svi njeni napori uzaludni.

-          Ja da hoću da učim, ja bi imao peticu, a ne jedinicu.

-          Ništa ne razumem. Želiš li ti da popraviš tu jedinicu?

-          Naravno da želim da popravim. – Bogdan, malo poćuta pa konačno odluči da pita ono što mu je sve vreme bilo na pameti :

-   Znate li Vi nekog ko poznaje profesora istorije? Ja bih da popravim jedinicu, ali da ne odgovaram. Ja bih  da mi profesor pokloni dvojku.

LJUBAZNOST

pitija | 17 Januar, 2017 09:18

-          Ваше срце је добро. Важно је да смо га сачували. – професионално, као и увек рече доктор. – Више није потребно да долазите на контроле.

Весела је поново после много месеци опет била весела. Тешко јој је било да иде код доктора, не само из страха од болести него и од нељубазних сестара. Истина, понекад би понека сестра била љубазна, али једна је увек била нељубазна. Радила је све што треба, али је увек имала презрив, намрштен израз лица који би заледио сваког ко je погледа.

Изашла је из болнице, а онда стала:

-          Желим нешто да купим сестрама – рекла је колегиници која је ишла с њом.

-          Зашто сада, кад ти више не требају? – упита је колегиница, али Весела не обрати пажњу на њене речи; већ је улазила у продавницу.

Кад је изашла са кесом пуном кафе, сокова и слаткиша, кратко је рекла:

-          Сачекај ме, брзо ћу. Додај ми само хемијску оловку. – узе оловку и на папирићу кратко написа „хвала на љубазности“, а онда отрча назад у болницу

Брзо се вратила, без кесе.

-          Шта су ти рекле? – упита је опет колегиница.

-          Ништа. Нису ме ни виделе.  Изашле су негде.

-          Па зашто си им онда то оставила ?

-          Баш зато. Неће знати ко им је донео, па ће бити љубазне према сваком пацијенту.

ZABORAVNOST

pitija | 11 Januar, 2017 12:20

Кад сам била млада мислила сам да знам, ако не све, а оно многооо.

Сад видим да скоро ништа не знам.

Питам се само, где ми је то знање из младости? Јесам ли све заборавила?

Не каже се узалуд да су стари људи заборавни :( 

NERADNI DANI

pitija | 02 Januar, 2017 22:35

moja prošlogodišnja priča, ako je neko nije čitao
16 Januar, 2015 22:53
Хохохо, за Нову годину непланирано „добих“ неколико слободних дана . Супер. Надокнадићу све пропуштено. Ништа страшно, само мали заостатак.
Прво ћу мало више да се одморим. Оно, нисам била нешто уморна, али за шта друго служе нерадни дани?.
Теоријски знам да је активан одмор најбољи одмор, али имам довољно дана, нећу ваљда одмах да будем активна.
Могла бих да направим план приоритета и надокнадима све што сам пропустила, а тако волим – да више излазим напоље, више шетам и пишем.
Ма све ћу ја то спонтано. Дуги су дани. Зато изабрах да мало будем пасивна: пореметих навику раног устајања и својски се потрудих дуже да спавам. Одустадох и од јутарњих вежби, али се зато активирах у гледању ТВ-.а, почиње нова сезона тениских мечева. Главне тачке мог кретања постадоше: кревет, фотеља, сто и судопера.
Шетње одложих за топлије време. Ко још шета по оваквом мразу? Осим тога продавнице не раде. А и хране има толико да месец дана нема потребе ништа да купујем.
Прође неколико дана и таман кад реших да ипак изађем на ваздух, ма како био свеж - паде снег. Нећу да идем по леду и сломим ногу. Сваког дана јављају са ортопедије о броју прелома.
Од силног одмарања и боравка у кући, поче да ме боли глава. Почех да се вртим по кући гледајући шта треба да се уради. Од тога постадох само нервозна и мрзовољна, нећу ваљда ове поклоњене слободне дане да потрошим у брисању прашине и сређивању ормара. То ћу да радим кад почнем да радим.
Због мраза и поледице нико ником није ни ишао у посету.
Кад ми паде напамет да ја кренем у обилазак рођака, дође Божић.. Нормално, одмах одустадох. Божић се проводи у кући. Почех да радим од свега по мало, како се ваља, али од силног јела и чаше вина после ручка, брзо заспах. Пробудих се за дневник. Кад видех насмејана и задовољна лица на екрану и чух како је ко провео ове празничне дане, погоди ме депресија..
Најдепресивнији је ипак био поглед на сказаљку на ваги. 3кг вишка. А да смршан 2кг, требало ми је годину дана. Да казним себе, поједох парче торте.
Погледах телефон и празан екран. Кад се нико није мене сетио, нећу ни ја никог да зовем. За 5 дана, 3 поруке, више него депримирајуће.
Трачак наде ствара помисао, да су ми можда честитали преко фб. Истог трена кад укључих компјутер, покајах се. И ту иста ствар. Ма ништа зато, могла бих да почнем да пишем и завршим оне силне започете текстове. Али тек то сазнање да сам свој хоби тотално занемарила, да му нисам поклонила ни мало времена ме наљути. Озбиљно се наљутих на себе. Зашто то нисам почела неколико дана раније?
Откуцах 3 речи пре него ми стиже порука са фб - "одговорити сад или касније, питање је сад?". Наравно, изабрах фб.
Кад се вратих опет писању.... осетих нешто у леђима..... па дрхтавицу. Пипнух главу... врела. Изгледа ме закачио грип.
Морам да легнем.
И тако још три дана.
У међувремену, снег је отопио, улице се осушиле, температура идеална за шетњу. Нема ми куд, ваља мало прошетати. Уђох у пекару и таман кад хтедох да поздравим комшиницу-продавачицу, она ме предухитри:
- Благо теби. Е да сам ја имала слободне дане као ти, како бих уживала!
Кисело се осмехнух. Сва срећа да од сутра опет идем на посао.

TEŠKO JE SAMO PRVI PUT

pitija | 23 Decembar, 2016 17:15

Већ дуго је размишљао о томе. Није имао довољно храбрости да то уради.

-          Није то ништа страшно – помислио би кад би ушао или у пекару, или месару, млекару, кинеску радњу, књижару.....

Али опет није могао. Сваки пут би га зауставио љубазан осмех и глас продавачица:

-          Добар дан комшија. Ево изволите. Желите ли још нешто?

Како то да уради, кад је осећао да оне желе да му се приближе, да буду пријатељи? Како кад га већ препознају?

-          Можда баш зато. То није искрено. То је из интереса. Шта би га онда било брига за њих. – убеђивао је себе безуспешно.

-          У Швајцарској то често раде – слушао је пуно прича о томе -  можда су они баш зато богати. Богати јесу, али по критеријума средине у којој је живео њихово понашање  је било лоше и овде то нико није одобравао. А он није „лош“ као Швајцарци.

Платио је робу, узео своју кесу , али није пошао ка излазу. И даље је стајао поред касе. Насупрот њега био је крупни месар, власник месаре коју су једном већ затварали. Имао је доста искуства и није одустајао од свог посла. Недавно је опет отворио месару и опет је исто радио. Гужва испред шалтера за пљескавице била је још већа.

-          Хоћеш још нешто? – упита га власник месаре, већ нестпљив..

Сад или никад, помисли . Ово је власник, није љубазна радница која мора да ради како газда каже. Мора већ једном да почне, мора већ једном да преломи; још једном погледа у људе што су чекали и помисли како они  нису битни за ово што ће он да уради..

-          Да. Желим да ми дате и ФИСКАЛНИ РАЧУН. 

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb