Gušt i dert

ВОЛИ МЕ ДАНАС КАО ДА САМ ЈУЧЕ УМРО,

pitija | 20 Februar, 2021 17:20

poslednji pozdrav panonskom mornaru :( 
Воли ме данас, као да сам јуче умро.
Како је све компликовано и како су неке лекције тешке.
Погледај ме погледом у коме се бол и срећа мешају,
где се губе и шире границе.
Реци ми све неизречене речи,
Величај ми врлине, заборави на мане,
Подари ми стрпљење ,
Разуми ме као да сам ти брат,
Опрости ми као да си ми мати.
Обрадуј ме мојим жељама,
Уради ми данас 1000 ситница
којом ћеш ме узнети до неба
И ставити међ звезде.
Изабери најлепше речи
И кажи да сам ти најдражи, да ти значим.
Бирај пажљиво,
јер речи су варљиве, забрљају често.
или само ћути и приђи ближе.
Искушај ми срце и загрли га.
Нек те греје душа од меда.
Воли ме данас, као да сам јуче умро,
Воли ме данас, да не закасниш сутра.
А кад дође дан лоших вести
нек буде све у реду,
баш како треба.
Нек буде све добро...
И нек на неком лепом месту
први пут никне нови цвет..- дк

MOJA MAJKA 6 deo

pitija | 13 Februar, 2021 20:32

Kad sam otišla na fakultet, kod nas je počela da živi jedna devojčica. Bila je neko vreme sa roditeljima u inostranstvu, a onda je poželela da živi u Srbiji. Išla je sa mojom sestrom u osnovnu školu, a u početku je živela kod rođaka u zgradi preko puta nas. Stalno se viđala s mojom sestrom i mojim roditeljima i poželela je da dođe kod nas. Pošto ja nisam bila tu, mogla je da spava u mom krevetu. Uvek se radujem novim ljudima, novim poznanstvima. Ima li šta lepše nego imati puno braće i sestara? Za svakog novog pomislila bih sve najlepše, pomislila bih da će nam od sad biti zabavno, novo, drugačije.  I u većini slučajeva je tako i bilo. Kako mislimo tako nam se i dešava.

Lana je bila nezadovoljna smeštajem i odnosom sa rođacima, i oni su bili nezadovoljni njom, pa je prelazak kod nas svima odgovarao.  Rođaci su nam samo uputili zabrinjavajuć pogled: ne znate u šta se upuštate.

Lana je bila dobra devojčica, lepo smo se slagali, sa mojom majkom je imala drugarski odnos, često su pričale i šalile se, kao i mi što smo.

Imali smo samo dva problema. Lana je volela dugo da spava, a kad ustane nije nameštala krevet.  Nije bilo baš prijatno ako bi neko ušao u sobu i video nered.  Lana bi onda ušla u kuhinju i dugo, dugo doručkovala. Dugo je i ručala i večerala. Bila je baš spora. Vremenom je to počelo da ugrožava druge stvari i odnose.  Nekad bi nam došli gosti, a ona je u 12 u kuhinji sedela u pidžami  i doručkovala. Sestra i ja smo je nekad požurivali, ali to nije imalo efekta. Moja majka dugo ništa nije komentarisala, valjda je razmišljala. Lana se sa rođacima svađala kad bi joj nešto zamerili i glasno psovala na švedskom jeziku da je ne bi razumeli.

Kod nas se nije ni svađalo, ni psovalo, a rešenje problema je bilo tako jednostavno i delotvorno:

-          Lana, moraćemo da se dogovorimo. Možeš da spavaš koliko hoćeš, ali kad ustaneš moraš da namestiš krevet. Ko ustaje poslednji namešta i drugi krevet. – majka je to rekla mirno. Njene reči su imale težinu i Lana nije želela da sazna šta bi se desilo ako to ne bi uradila.

Sutradan je Lana namestila dva kreveta, a prekosutra je ustala pre moje sestre.  Obaveza koja joj je bila neprijatna, prerasla je u igru i zabavu. Vremenom je ustajala na vreme i svako je nameštao svoj krevet.

Što se tiče hrane, bilo je isto. Kad bi svi počeli u isto vreme da jedemo, majka je rekla:

-          Ko poslednji završi, pere sudove.

Lana nije oprala nijednom sudove. Naučila je da jede brže, a onda je imala više vremena za sve ostalo. Lošu naviku je zamenila dobrom. I svidelo joj se. U školi je popravila uspeh.

Kad je porasla da može da živi sama, prešla je u svoju kuću. Mi smo nastavili da je posećujemo. Završila je fakultet  na opštu radost roditelja, a ja znam da bi ga završil i ranije da je moja majka napravila s njom „dogovor“.

Do današnjih dana smo ostali u dobrim odnosima i sa njom i sa njenim roditeljima.

 

МОЈ ОТАЦ

pitija | 10 Februar, 2021 11:55

Да је било више људи као мој отац, комунизам би код нас опстао. Нажалост ни мог оца ни комунизма више нема.

 Никада се није жалио ни на шта. „Никад нисам имао више“ – говори би често мислећи и гледајући у своју децу и унучиће.

 Како је он само умео да се поноси својом децом. Кад се највише поносио ништа није причао, само се осмехивао. Због тог поноса у осмеху, поштедела сам себе и њега многих младалачких глупости.

Мој отац је умро од цирозе јетре...... а никад се није напио. Сва наша породична и родбинска славља протекла би у лепом расположењу, отац би обукао своје одело у коме је сваки пут личио на неког директора, дечачки би се радовао док смо му се ми дивили, волео је и да заигра, а после 2-3 чаше вина ставио би руку преко чаше и рекао „доста је било“. Никад ме није обрукао и никад се нисам стидела због њега. Немам ништа да му опростим. Само захвалим.

 Никад није прешао границу ни у чему.  Мада....можда само у раду.

Ма увек се осмехивао.

Мирно је спавао целог живота, осим кад су од напора ноћу ноге почеле да га боле и буде.

.Недавно сам га опет сањала. Радио је нешто и..... смешио се.

MOJA MAJKA 5- deo IZBOR

pitija | 07 Februar, 2021 21:14

Knjige sam volela od malih nogu. Čim sam naučila da čitam, upisala sam se u gradsku biblioteku. Sećam se da sam sama išla ( imala sam 8 god), uzela sam jednu slikovnicu i pročitala je odmah. Majka me je dugo ubeđivala da ne mogu dve knjige dnevno da se zadužuju, ipak je morala da popusti i dozvoli mi da opet odem do biblioteke i uzmem drugu knjigu. Sad to nije bila slikovnica, već neka dečija knjiga.

Vreme vaspitanja pričama koje su namerno pričale moja majka, tetke i komšinice o lepom i ružnom ponašanju, dok smo se sestre i ja igrale u blizini, i krišom to slušale, polako je ustupalo mesto vaspitanju putem knjiga.

Mnogo stvari iz knjiga su mi se utisle u srce i uticale na moje sazrevanje.

Sećam se „Šoljice kafe“ i „Desetice“ Ivana Cankara koji mi je približio osećaj greha prema bliskim osobama, u Cankarevom slučaju prema majci. Cankar se zastideo majke pred drugovima i  pravio se da je nije video. Tek kasnije je shvatio koliku je žrtvu ona podnosila zbog njega i koliko se teško podnosi griža savesti zbog takvog greha.

Ne znam u kom razredu smo čitali ove pripovetke, a ja se i danas sećam njih i poruke koje nose.

Dobro se sećam ekskurzije u osnovnoj školi, sedmi ili osmi razred. Bili smo srećni i nestrpljivi da što pre uđemo u autobus i odemo van grada, daleko od roditelja koji su nas pratili. Nezreli žurili smo da pokažemo da smo veliki. Neki su roditelje  grubo vratili kući i pre nego je pošao autobus, neki su brzo utrčali u autobus i preokupirani  avanturom koju slute,  roditelje nisu udostojili nijednim pogledom.  I ja sam požurila u autobus, a onda... sam se setila Cankareve pripovetke. Ostavila sam stvari na sedište i izašla iz autobusa. Zagrlila sam majku da svi vide da je ta obična žena baš moja majka. Kad smo mali zagrljaji nam tako trebaju, ohrabruju nas,  bez njih ne možemo lepo da porastemo, a kada porastemo malo, nešto se desi, pa počinjemo toga da se stidimo. A zagrljaji trebaju celog života.

Stajala sam tada s majkom dok i poslednji učenik i nastavnik nije upao u autobus.

Ne sećam se da li me je neko zbog tog postupka od društva ismevao, ali se dobro sećam da je majci to mnogo značilo. I više nego što sam pretpostavljala. Godinama je prepričavala kako sam je pred svima zagrlila, dok su se drugi stideli svojih roditelja i terali ih od sebe.

Ta sreća me je naučila da uvek između činjenja nečeg što će bliske i drage osobe usrećiti, ili moguće neprijatnosti od nebitnih ljudi, uvek izaberem da usrećim drage ljude.

OČEV POKLON - 2

pitija | 27 Januar, 2021 21:05

OČEV POKLON
Od oca mi je ostalo časno ime i uspomene kojima se ponosim. Zato i tugu dostojanstveno nosim.
Vredan je bio i mnogo je radio. Nikada se nije žalio, a bilo je razloga za to. Od ranog detinjstva je ostao siroče i bio je prinuđen da ode daleko od kuće da uči zanat. Poput oca je brinuo o svom mlađem bratu, poput viteza je štitio majku od teških udara sudbine. Uvek je bilo krize; nisu ta prošla vremena bila toliko lepa kako nam to danas izgleda, samo mi brzo i lako zaboravljamo. Uvek je bilo ljudi koji se žale, ljudi nesrećnih i nezadovoljnih.
Moj otac nije bio jedan od takvih. Nije u njemu bilo gorčine, samo vere u bolje sutra i energije da se dostigne cilj. Nije u njemu bilo straha, samo želje da ima srećnu porodicu i dovoljno
ljubavi da se ona izgradi. Bio je ispunjen zadovoljstvom jer je obavljao posao koji je voleo. Mogao je da spava mirnim snom, jer nikada nikoga nije prevario, niti je ikome dugovao bilo šta.
Sećam se vremena najveće inflacije, vremena čekova bez pokrića, ali se ne sećam da je još neko bio kao moj otac: „Ne mogu da potkradam svoju državu” – pravdao je svoje poštenje i nije
potpisao nijedan takav ček.
Državu nije uspeo da sačuva. Bilo ih je mnogo više s one druge strane, bez volje da se bore za bilo šta osim za sebe.
Svoju porodicu jeste sačuvao. Svojim potomcima je ostavio u nasleđe ugled i vredne uspomene. Najdragoceniji poklon bila je jedna rečenica, mudrost za ceo život. I da ništa više osim nje nije ostalo, ja bih sebe smatrala bogatom. Sećam se njegovog zadovoljnog osmeha dok nas je gledao i spokojno i samouvereno često govorio: „Nikad nisam imao više nego sad!” – prvo bi ozbiljan nabrajao materijalne stvari
koje nam je doneo progres: auto (a nekad je imao samo bicikl), pa televizor (a nekad nije imao ni tranzistor), itd. Ono najvrednije ostavio bi za kraj – decu i unučiće. O deci je govorio sa ponosom koji se video iza osmeha, a kada su kasnije stigli i unučići, reči o njima isijavale su ljubavlju sa celog lica: iz očiju, bora, obraza, sa čela. Ta rečenica, taj osmeh i to zadovoljstvo duboko su mi se urezali u vene, u srce, u dušu. Tako sam čitavog svog života želela da imam samo ono što je imao moj otac. Kada bih imala manje ili više od toga, ne bih bila zadovoljna.
Možda je zato ranije otišao... iz straha da možda ne ostane bez nekog od nas.
Kažu mi da ličim na oca. Nije to samo zbog osmeha.
Često govorim: „Danas imam najviše!” i lepo mi je.
Naravno, ne uvek.
Ponekad plačem, ali „suze su u redu”, puno se smejem…u redu je smejati se … i zdravo. I poznajem divne ljude. Samo mi teško pada kad ljudi kažu da je sve manje dobra i
sve manje ljubavi. Izgleda da su nas godinama, malo po malo odučili od dobrote i ljubavi.
Uči se to. Uči se stalno, od rođenja pa kroz čitav život. Ko nije naučio u detinjstvu, može sa učenjem da počne danas – nikad nije kasno. Ne treba potcenjivati snagu makar samo jednog

dana kad smo bili dobri i kad smo voleli svim srcem. Svet i druge možemo voleti samo ako prvo volimo sebe. Ispravno je jedino tako… Volimo sebe i budimo dobri prema sebi, oprostimo sebi što smo ponekad nespretni, nesnalažljivi, što grešimo, ne znamo i ne možemo sve. Osmehnimo se svojim nedostacima. Podignimo sebe kad padnemo – obrišimo prašinu, previjmo rane da ne ostanu ožiljci i krenimo dalje. Mi smo sebi najbliži. Dobri sa sobom, dobri smo i za druge. Zadovoljni i naivno srećni kao deca. Čuvajmo to dete u sebi i raširenih ruku krenimo u susret novom danu, novim ljudima. Oprostimo i drugima. Kad je neko neljubazan ili loš, to samo znači da je nesrećan. Njemu najviše treba ljubavi. Ne merimo ono što radimo. Dobra stvar nikad nije mala i ne sme biti sitnica. Dobra stvar je uvek velika, velika kao osmeh na nečijem do tada tužnom licu, velika kao ponos na oca u mom srcu.
„Tata, hvala što si me naučio da budem zahvalna životu.”

MOJA MAJKA 4- deo

pitija | 18 Januar, 2021 11:29

Moja majka nikad nije pušila. Otac jeste, ali ga se ne sećam kao pušača. Prestao je kad sam pošla u školu. Sećam se da su se i otac i majka hvalili zbog toga. Čim je majka čula za poskupljenje cigareta, požurila je u trafiku i kupila ocu boks cigareta.  

-          Evo da imaš još da uživaš  po nižoj ceni – rekla mu je. Otac je do tad uvek kupovao samo po paklu. Htela je da ga obraduje. I otac je hteo da obraduje majku:

-          Neću da bacam pare na cigarete. Neću da uništavam sebi zdravlje. – rekao je i prestao da puši.

U glavi su mi ostale te dve rečenice: na cigarete se bacaju pare i nisu zdrave.  To mi je bilo dovoljno da ne poželim da pušim.

Kod moje majke su dolazile i dve komšinice koje su pušile uz kafu. Majka je za njih uvek imala paklicu cigareta kojom bi ih poslužila. Tako nisu morale da donose svoje od kuće, ili da se vraćaju kad zaborave. Uzele bi samo po jednu i uživale uz kafu.

Majka je pila kafu s njima, a nikad nije povukla nijedan dim.

Mislim da majka nije samo zbog njih čuvala te cigarete.

-          Ako poželiš da pušiš, bolje uzmi jednu i popuši u miru, da ja znam, nego krišom mnogo više. Ne bi bilo lepo da mi nešto radiš iza leđa, da svi znaju, a samo ja da ne znam. – tako je govorila nudeći i mene i komšinice.

Moja majka je imala dve sestre. Kod jedne sam posebno volela da idem, jer je uvek bila vedra, šalila se sa i pričala o temama koje vole mladi. Kad bi neko od nas dece došao, ona bi ostavljala sve što je radila i sela s nama. Poslužila bi nas slatkim dok skuva kafu, a onda bi zapalila cigaretu. Drugom bi ponudila mene. Nije bila pušač, to je radila samo ponekad.  Sad mislim da znam zašto; ni tetkine ćerke, nisu postale pušači.

Nekako sam uvek brinula o sebi i nisam želela da radim nešto što bi mi škodilo. Mnogi pametni ljudi su govorili, da je glupost to što su propušili. Mnogi dobri ljudi, ućinilu su mnoge dobre stvari za druge, ali za sebe nisu mogli: nisu mogli da prestanu da puše i kad su silno želeli.

Zašto bih ulazila u nešto iz čega ne bi mogla kasnije da se izvučem, razmišljala sam.

Na radnoj akciji, na vojnim vežbama na fakultetu, mnogi su se trudili prvo da me nateraju da propušim, onda su se trudili da zapalim bar jednu. Kako je njima bilo zanimljivo da me navedu na to, meni je još zanimljivije bilo da se ne pokolebam, da ostanem svoja.

-          Nisi drug – čak su mi neki rekli pomalo ljuti.

-          Ako se tako pokazuje drugarstvo, onda nisam drug – mirno sam im odgovarala.

-          Neće ništa da ti fali od jedne cigarete – nastavljali  su da me ubeđuju. Vremenom to su radili sve ređe i ređe. Na kraju su me prihvatili.

Mnogo je mudrosti u izreci;„Ne grdite deci zato što lažu, već ih ohrabrite da govore istinu“, i moja majka je to znala. Shvatila sam da me je ohrabrivala da joj uvek govorim istinu, tako da je potreba da lažem, da radim nešto što nije u redu potruno iščezla...

Nikada u životu nisam zapalila cigaretu. Nisam čak povukla nijedan dim.

PRIČE za decu i odrasle - NEKA SVOGA I U GORI VUKA

pitija | 08 Januar, 2021 20:10

Bližila se Nova godina. Bližilo se vreme dobijanja paketića. Uki je dobio mnogo paketića od mame, tate, tetki, teča, stričeva, baba i deda, jer je dobar i jer je imao dobro ponašanje.
Samo jedan paketić mogao je da dobije od Deda Mraza.
Samo je „babin posao“ imao Deda Mraza i Uki se baš radovao.
Pošao je po paketić sa babom, dedom i Beka Senom, sestrom od tetke. Imao je nešto više od tri i po godine i znao je da ga mnogo voli. Voli i on nju, ali ne voli kad ga opominju: „Ne Uki da guraš sestru, ne Uki tako jako da je grliš, ne Uki prevrnućeš je. Ne voli Uki kad ga zbog sestre kritikuju i opominju. A i sestra, ništa ne razume, samo se smeje kad ga vidi, grli ga, uzima mu igračke, baba i deda joj se smeju, igraju se s njom i nemaju više toliko vremena za njega.
Dobro, nekad mu je slatka i nežno je zagrli i poljubi, ali onda opet kad vidi da se svi vrte i trude oko nje, dođe mu da je baš gurne, onako kao što zna, onako kao slučajno.
Te večeri baba i deda su ih zajedno poveli kod babe na posao. Tamo je bilo puno nekih nepoznatih ljudi i puno neke nepoznate dece. Mnogi su bili veći od njega, a svi su bili veći od njegove sestre. Sestra je imala tek godinu i mesec, ali nije htela da jede i teta se baš brinula. Zbog toga je bila vrlo sićuška, ali već je koračala i čvrsto stajala ne plašeći se gužve. Baš su bili mali u toj gužvi. Onda je neko ugasio svetlo. Stizao je Deda Mraz. Baba ih je stavila ispred sebe, u prvi red da bi ga videli. I ostala deca i roditelji su se približila Deda Mrazu.
Uki je pogledao oko sebe: video je samo noge nepoznatih ljudi i sestricu, malenu, još majušniju nego što je bila. Hteo je da uradi nešto, nešto što nikad do tad nije uradio. I uradio je: prebacio je svoju ruku preko bekinog ramena i približio je sebi. Zagrlio ju je. Kao veliki. Zaštitnički. Beka se baš lepo obukla. Imala je lepu haljinicu i bundicu i lep rajf za kosu sa novogodišnjom jelkom. Bila je najmanja, ali mu je bila najlepša. Njegova sestra. Zagrlio je pazeći da je neko ne gurne, da se ne uplaši. Neka deca su počela da plaču, ali Beka je i dalje mirno stajala. Kad je osetila njegovu ruku, okrenula se prema njemu i snažno ga zagrlila, snagom svojih 13 meseci i 7kg. Na licu je imala osmeh sreće kad u tuđem, nepoznatom okruženju, pored sebe imate nekog svog. Nije se bojala, jer je brat koga je volela bio pored nje.
Pri povratku Uki je nosio svoj paket, a svim silama se trudio da pomogne i Beka Seni da ponese svoj. Ponašao se kao veliki, kao pravi brat, a Beka kao da je porasla i kao da se i ona pravila važna.
Niko ih tome nije učio, niko im nije rekao šta treba da rade. To je bio predivni osećaj koji deca donose rođenjem. Vremenom od odraslin nauče mnoge druge stvari pa se desi da to zaborave, izgube.
Baba ih je slikala i tu sliku će im pokazati kad porastu. Mogu se svađati, gurkati, ljutiti kad su sami, ali među nepoznatim, na nepoznatom terenu uvek treba da se drže zajedno, uvek treba jedno drugom da budu oslonac i zaštita, kao te večeri.
Baba ih je slikala da ih tom slikom podseti da brat uvek čuva sestru i sestra uvek voli brata. Neograničeno. Bezuslovno.

MOJA MAJKA 3- deo

pitija | 31 Decembar, 2020 19:02

Ja sam bila poslednja generacija u srednjoj školi koja je nosila uniformu: radne bluze i kecelje. Većina učenika prestajala je da ih nosi, naročito maturanti. Većina profesora je to tolerisala. Pomirljivo su prihvatali još jednu promenu. Pojedini su se uporno držali starog načina oblačenja, pa su na njihovim časovima svi morali da imaju uniformu. Imali su je tako što su od ono malobrojnih u školi koji su je i dalje nosili, zajmili. Kad bi prošao taj čas kod „opasnog“ profesora, vraćali bi je, svi zadovoljni i svi „siti“.

Meni nije smetala uniforma, a nisam imala ništa protiv ni da prestanem da je nosim. Nisam bila od onih koji su se osećali zarobljeno, ugroženo, sputano i koji su žudeli za nekom novom slobodom. Uvek sam se osećala slobodnom, ravnopravnom.  Ipak, moralo je ipak da odlučim šta ću. Bližio se početak završne godine i trebalo je odlučiti da li nabaviti novu kecelju, ili ne. Sećam se da sam rekla majci da bi mogla da prestanem da je nosim.

-          Zašto bi je šila, kad više niko i ne nosi. Više nije obavezna.

-          U redu, ako tako želiš.

-          Šta ti misliš? – pitala sam.

-          Još malo si u školi, uskoro završavaš srednju i više nikad nećeš imati priliku da nosiš đačku uniformu. Jos samo ovu godinu si đak i nikad više. Svoje odelo nosićeš ceo život. Zašto bi žurila? Uživaj u ovo malo vremena što si đak, a uniforma je jedno lepo obeležje tog perioda..

Bilo je to vrlo lepo i logično objašnjenje. Zato sam odlučila da za tu završnu godinu sašijem najlepšu kecelju: kecelju sa belim rajsferšlusom. Niko još nije imao takvu. Tako sam i dalje imala školsko obeležje, a opet  bila svoja.

I u uniformi sam se razlikovala.

Kasnije sam čula da uniforme nose đaci najprestižnijih koledža Kembridža, Oksforda, Itona.

Tada smo manje bežali iz škole, nego sad. Ipak, normalno je bilo  bežanje poslednjih dana sa časova. Naše odeljenje je poslednji čas kod razrednog ostalo u učionici. Bila je to prava radost kad je ušao i video celo odeljenje kako ga čeka.  Iako su ocene i izostanci bili zaključeni rekli smo mu: Nismo hteli zbog Vas da pobegnemo. Želeli smo da i ovaj čas provedemo zajedno.  Ostala odeljenja su bila u dvorištu sa muzikom, a mi smo bili sa našim razrednim, sedeli i smejali se i prepričavali srednjoškolske dogodovštine. Bio je to divan čovek Radiša Miletić. Predavao nam je matematiku, ali više od matematike, naučio nas je svakodnevnim, životnim stvarima.

Kažu da nikad nije dolazio na mature. Na našu je došao, posedeo malo i otišao. Nedavno mu je umro otac, pa mu muzika nije baš prijala. Od nje nismo mogli ni da se čujemo. Ali mi smo već sve jedni drugima rekli na poslednjem času.

Te savete: ne žuri, uživaj u onome što si sad, jer se to vreme nikad neće vratiti, govorila sam mojim učenicima kasnije, naročito kad su počeli pre kraja srednje škole da beže sa časova. Često bi me poslušali.

Uostalom, ko ne posluša lepo i logično objašnjenje.

PRIČA ZA DECU I ODRASLE - lepo je sve što volimo

pitija | 26 Decembar, 2020 12:58

Uki često dolazi kod babe i dede da se igra sa njima. Baba i deda mu pričaju razne priče a i lepo se razgovaraju. Uki pita, baba mu lepo, strpljivo odgovara.

Jednom je baba uzela popilotne da uvije kosu:

-          Uki, sačekaj da uvijem kosu, pa da se igramo. – Uki je seo pored babe i pogledao šta ona radi.

-          Baba, zašto to radiš? – pitao je.

-          Da budem lepa. – odgovorila je baba.

-          Zašto da budeš lepa? – pitao je Uki začuđeno. Bio je zbunjen. Babi nije jasno šta njemu nije jasno. Onda je baba malo razmislila. Naučila je da malo promisli o onome što joj Uki kaže. Deca su iskrena i uvek pričaju važne stvari. Odrasli ponekad pričaju tek da bi pričali, kod dece je drugačije. Deca razmisle o onom što pričaju.

-          Uki, voliš li ti da baba bude lepa?

-          Ne .-  opet Ukiju nije bilo jasno šta ga baba pita, ali je babi postalo jasno.  Odrasli su život zakomplikovali deleći ljude na lepe, manje lepe i ružne. Deci je to nebitno. Deca kad nekog vole, vole ga bez uslovljavanja, bez poređenja. Vole ga onakvim kakav je prema njima. Deca ne znaju šta je lepo, a šta ružno. Deci je važno da se lepo slažu sa nekim, dase lepo osećaju pored njega, da ih taj voli i da ga oni vole. Sve ostalo je nebitno.

Deci je lepo sve što vole.

Deca rođenjem upoznaju svet tako što na svet gledaju srcem, svako ko im prija, ko ima blag glas, nežne ruke, lep osmeh njima je drag.

Zato su deca nasmejana. Onda se umešaju odrasli i počnu da im pričaju da je neko lep, a neko nije. Počnu da gledaju na kosu, na odelo, na cipele i pričaju : ovo je lepo, ono nije i tako nauče decu nebitnim stvarima. Nauče decu da gledaju očima, a zaborave srce. Nauče decu da upoređuju, da mere, da brinu bezrazložno. Tako deca postanu ozbiljna, tako deca mereći šta je lepo, a šta manje ili uopšte nije lepo, počinju manje da vole, manje da se raduju, tako uče da budu manje srećna.

Jednom je baba isto tako pogrešila.  

Kako bi privolela Ukija da sredi svoje stvari i da pomogne da srede kuću, rekla mu je:
- Jao kakva nam je kuća?Kad bi NEKO došao, REKAO BI „Au što vam je kuća nesređena. Baba, Uki, to nije lepo ponašanje. Kuća treba da bude sređena.“ Hajdemo da je sredimo. – te reči su pomogle I Uki je pomogao da srede kuću.
Sledeći put kad su se igrali bojicama, Uki je izmazao svoju majicu. Baba ga je pitala:
- Hoćeš da ostaviš majicu na pranje, ili da je čuvamo da je opet obučeš kad bojimo, da bude majica za bojenje?
- Hoću da je perem. Kad bi došao neki čika, on bi rekao: Jao Uki kakva ti je majica umazana! To nije lepo ponašanje – ozbiljno je odgovorio.
Baba je shvatila da je pogrešila:  tako male ih vaspitavamo da nešto rade ili ne rade zbog DRUGIH. ŠTA ĆE DRUGI REĆI. Učimo ih da da budu zavisni od odobravanja, ili kritike drugih. Kasnije kad porastu, deca se se naviknu na takvo ponašanje, pa teško mogu to da promene I teško toga da se  oslobode.
Zato će baba, sledeći put kad treba da sređuju kuću reći:
- Hajde da sredimo kuću da NAMA bude prijatno. U sređenoj kući ćemo imati više mesta za igranje i bićemo baš srećni što smo vredni.

P.S. Dragi prijatelji, Vi koji ste ovo pročitali, treba mi mala pomoć od Vas - pošto želim da štampam knjigu sa ovim pričama, zamolila bih Vas, ako možete u komentaru da mi napišete sugestiju šta da promenim ili bap ocenu od 1 -10.

Hvala 

MOJA MAJKA 2- deo

pitija | 25 Decembar, 2020 21:35

Naša kuća bila  je pored jedne novoizgrađene zgrade. Preko celog dana deca su se igrala ispred zgrade. Bezbrižna, puna elana i snage, smejali su se, vikali i lupali loptom od ujutru do večeri. Zgrada je imala tri ulaza. Na ulazu blizu nas, u prizemlju živela je sama jedna žena. E njoj je najviše smetala graja dece. Izlazila bi na terasu i vikala na decu. Govorila im je kako ih roditelji nisu vaspitali, pa kako su bezobrazni što joj galame ispod prozora, pa da će im iscepati loptu ako padne na njenu terasu, a vremenom je počela i da ih psuje. Što se ona više ljutila i psovala ih, to su oni sve su više galamili i lupali loptom. .  I oni su počeli da joj dobacuju i viču za njim kad je prolazila ulicom.  Prestali su da se igraju ispred drugih ulaza, gde nikom nisu smetala, već dolazili samo ovde. Kao da ih je svađa sa usamljenom, neraspoloženom ženom zabavljala.

Mi nismo imali tih problema. Moja majka bi ih u prolazu nešto upitala, našalila se s njima. Često bi ih poslužila bombonama, a na česmi u dvorištu uvek su mogli da popiju vode. Kapiju nikad nismo zaključavali, pa je njima bilo baš zgodno da dođu tu, nego da se penju u zgradu do svog stana. Prvo su pili iz ruke, a onda je moja  majka stavila čašu samo za njih, da im bude lakše. Tiho, pažljivo bi ušli, rekli „Dobar dan“, popili vode, zahvalili se i rekli „doviđenja“. Nikad nisu galamili, ni gurali se. Čak su u vreme popodnevnog odmora izbegavali da ulaze u dvorište. Kao da su to bila neka druga deca.

MOJA MAJKA 1- deo

pitija | 13 Decembar, 2020 19:40

Moja majka je završila samo dva razreda osnovne škole, a uvek je bila najbolji psiholog. Svi mogu da nauče da podrže dete, ohrabre, uteše, vole, ali su samo neki najbolji u tome. Moja majka je bila od ovih najboljih. Ona je imala talenat za to.
Kad ja nešto ne bih uradila ispravno, majka bi samo rekla, neću sad, kazniću te drugi put ako opet nešto napraviš. Ja sam zato stalno pazila da ne pogrešim ponovo. I plašila sam se kako će izgledati ta kazna, nisam je nikad doživela i baš me je zanimalo, jer moja majka je bila pametna. Sigurno će smisliti nešto neobično i do sad neviđeno.
Dok je moja majka pila kafu sa komšikama i tetkama, pričale su zanimljive priče, a mi deca igrajući se u blizini krišom smo slušali. Sad znam da su one to svesno radile: pričajući o nekoj drugoj deci šta im se desilo kad nisu bila dobra, a šta se dešavalo dobroj deci, tako su nas vaspitavale. Te priče i pouke iz njih urezale su nam se za ceo život.
Kad sam pošla u školu, mirno i strpljivo me je hrabrila. Verovala je da ću ja sve zadatke moći da uradim kako treba.
I stvarno, ređale su se petice.
Prvi put kad sam dobila trojku, nisam smela da joj kažem i legla sam da spavam i pre crtanog, onog što se davao pre dnevnika. Plašila sam se da sam je razočarala. Majka je došla da vidi zašto sam tako rano otišla na spavanje. Plašila se da nisam bolesna. Kao i svako veče, pregledala je moje sveske i našla trojku. Bila je srećna, što sam zdrava. „Pogrešno si uradila dva zadatka? Ništa strašno, popravićeš.“ – rekla mi je mirno, kao da prva trojka u životu nije ništa. Ohrabrila me je i utešila. Znala je koliko volim da učim i da mi je baš kivo. Znala je da mi treba uteha i podrška, a ne kritika. I stvarno, brzo sam popravila tu trojku i nastavila opet da ređam petice.
U to vreme nastavnici su se cenili, niko nije sumnjao u ispravnost njihovog postupka, niti sumnjao u objektivnost ocenjivanja. Deca su se vaspitavala da se više trude da više uče, da poprave ocene. Niko nije tražio opravdanje i izgovor za svoje neučenje i neznanje u nastavnicima. Možda su zato i nastavnici bili nekako posebni, dostojanstveni i zadovoljni.

nastaviće se

PRIČE ZA DECU I ODRASLE - Pažljivo s rečima

pitija | 02 Decembar, 2020 16:18

Dečaku su još i pre nego je progovorio svi stalno govorili:

-          Hajde sada TI.

-          A sada TI šutni loptu.

-          Hajde baci TI meni loptu.

-          Hoćeš li TI da jedeš?

-          Hajde TI skoči.

Govorili su mu ono što roditelji i bližnji govore svakom.

Dečak je sve to slušao i jednog dana ih je sve iznenadio kad je progovorio:

-          Hoće TI loptu.

-          Hoće TI da skače.

 

Kad su ga pitali, kako sez, rekao im je: „TI“.

Svi su se smejali, ali Dečaku  ništa nije bilo jasno, niti mu je bilo smešno. Nije ni bilo smešno. Dečak nije ništa pogrešno, ni smešno rekao.

Onako kako odrasli zovu decu, deca se tako osećaju. Dečak je od stalnog ponavljanja pomislio da je TI.

Zato deci treba često govoriti kada nešto dobro urade, da su DOBRI.

Treba im govoriti kad pomognu nekom da su VREDNI.

Kad postave neko dobro pitanje, kad lepo razmišljaju da su PAMETNI. Kad nešto ne uspeju, da ne brinu, nego samo da više VEŽBAJU.

Kad nešto pogreše, treba im reči: dešava se, ISPRAVIĆEŠ. Da drugi put budu pažljiviji.

Nije strašno kad se pogreši.  Greške nas uče kako da budemo bolji.

I odrasli greše. I odrasli iako su veliki ne znaju sve. Nije strašno pogrešiti, strašno je ne ispraviti grešku. 

Zato oni odrasli koji deci govore ružne reči, to odmah treba da isprave. Odmah treba da prestanu deci da govore ružne reči. (mi ne volimo ružne reči, zato ih sada nećemo navoditi). Može se desiti da deca porastu i misle da su „TI“ -  odnosno da su sve to što su im rekli

A nisu. Deca su mnogo pametna i dobra i mogu sve što požele.

Zato, kad odrasli pričaju s decom, treba da budu vrlo oprezni.

Reči zalivaju malo dečije srce i onda malo srce postane veliko i puno ljubavi, vere i snage. Tako deca porastu u snažne i smele ljude.

Tako se gradi samopouzdanje. Tako s decom raste ona snaga koja im pomaže da kad porastu, sve što požele, to i urade.

 

Deca rastu od kašica iz tanjirića i flašica,

deca rastu od voća i povrća,

Deca rastu od lepih reči,

od toplih dodira i pogleda,

od zagrljaja i osmeha,

Deca rastu od trčanja i igranja,

od skakanja i penjanja,

Deca rastu od sunca, trave i cveća i

naravno od drveća.

Deca rastu kad se vrte, penju  gore pa dole,

a najviše deca rastu

KAD SE MAMA I TATA VOLE.

PRIČE ZA DECU I ODRASLE - PUT NA MORE -

pitija | 28 Novembar, 2020 14:04

Kad je Dečak napunio godinu dana, rešili su mama i tata da sa dedom i babom idu na more. I Dečaku i babi je to bio prvi put da idu u Grčku.
Mama je pripremila sirupe, kapi, vitamine, kreme i sve što treba za letovanje, a tata je sredio auto i na sedište postavio ekran za crtane filmove.
- Šta je to? – pitala je baba.
- To je televizor za Dečaka. – odgovorio je tata.
- Zar i to postoji? – pitala se baba.
- Naravno da postoji. Ti si baba i normalno da ne znaš za mnoge napredne stvari. Nasnimio sam mu 10 sati crtanih filmova. Ima da gleda do mora i još više. – sav srećan rekao je tata.
- I ti ćeš dati detetu deset sati da gleda u ekran?
- Pa normalno. Dug je put.
- Ali to nije zdravo. – rekla je baba, ali je znala da niko neće da je posluša.
- A ti mi kaži šta je zdravo i kako da ga zabavim. Bio je ljut tata.
Kad su krenuli, baba je pitala:
- Jeste li poneli igračke za Dečaka?
- Nismo. Šta će nam. Gledaće crtani. – odgovorio je tata, a baba se brže vratila u kuću i ponela kesu najomiljenijih Dečakovih igračaka.
Putem su prolazili pored lepih mesta, a maleni Dečak gledao je u ekran. Nije trepkao okicama. A okice moraju da trepkaju da bi bile zdrave, da bi Dečak lepo video. Baba je bila strašno nervozna i stalno je govorila:
- Hajde malo da mu isključimo, da odmori.
Konačno su uvažili njen predlog i baba je sva srećna isključila ekran televizorčeta. Onda je izvadila jednu igračku iz kese. Dečak se zabavio nekoliko minuta, a onda mu je postalo dosadno. Baba je izvadila drugu igračku. Pričala mu je kao da razume i izvodila razne kerefeke, a Dečak se smejao. I druga igračka mu je brzo dosadila, jer deca žele što više da upoznaju svet i zato ih zanimaju sve stvari koje ih okružuju. Deci je dovoljno jednom da vide nešto i da shvate šta je to i čemu služi. Deca su pametna i zato nije potrebno kupovati im puno istih igračaka, lopti, klikera, medvedića, kocki itd.
Baba je vrlo brzo iskoristila pola igračaka koje je ponela. Drugu polovinu ostavila je za kasnije. Trebalo je brzo razmišljati i izmišljati:
- Jao vidi kako veliko drvo. – pokazala je Dečaku drvo pored puta. Dečak se malo zainteresovao. Onda mu je pokazivala livade, brda, stene pored kojih su prolazili. Ptice koje su letele i one koje su stajale na granama. Maleni Dečak je prstićem i sam počeo da pokazuje na stvari pored puta.
- Vidi kolika velika kuća. A ona zgrada ima puno prozora.
Dečak se od gledanja zamorio i brzo zaspao. Kad se probudio i kad su izašli da odmore, baba je nastavila da mu pokazuje kamione, automobile, motore na parkingu, ljude, drveće. Dečak je sve pažljivo gledao, kao da razume i smešio se.
Kad su mu opet uključili televizorče, Dečaka to više nije zanimalo. Vrlo brzo je skrenuo pogled sa ekrana i nastavio sa babom da se druži.
- Uuuu, vidi kako brz ovaj automobil što nas prešao. Ha, vidi ovaj kamion kako je veliki. – tako je baba pokazivala Dečaku svet oko njih. Isto kao što je pre trideset godina pokazivala i zabavljala Dečakovog tatu kad su putovali na dalek put. Dečakov tata je tada najviše voleo traktore, ali na ovom brzom putu nije bilo traktora, tako da je Dečak gledao i radovao se drugim autima.
I brže nego što je baba očekivala stigli su na more.
- Vidi kako je more veliko i plavo. Kao nebo gore.
Neki misle da mala deca ne razumeju šta im se priča. O itekako razumeju. Mala deca su vrlo pametna i sve razumeju, samo ne umeju da pričaju. Što im se više priča, brže nauče da pričaju. A do tada okicama i rukicama pokazuju i raduju se svetu koji ih okružuje. Treba im pokazati svet u koji su došli, treba ih naučiti da mu se raduju i otkrivaju njegove lepote.
Svet crtanih filmova nije svet malenih dečaka i devojčica. Zna baba da neće moći Dečaka da sačuva od tog sveta, ali će se potruditi da ulazak u taj svet bude što kasnije i da se Dečak tu što kraće zadržava. Trudiće se da stvaran svet bude nešto čemu će Dečak da se raduje.
Kad su se vraćali s mora, televizorče se pokvarilo. Baba i Dečak su bili vrlo srećni. Njih je to baš obradovalo. I pri povratku su se zabavljali isto otkrivajući svet. Svet u kome žive, stvaran svet.

ŠETNJE S BEBOM - priče za decu i odrasle

pitija | 13 Novembar, 2020 22:35

Kad je Dečak beba malo porastao, mama ga je izvela u šetnju. Tata je bio na poslu, pa su mama i beba krenuli u upoznavanje i osvajanje ulica i parkova. O kako je Dečak beba bio srećan.

O kako sve bebe vole šetnje. I Sunce i ptice i ulice i cveće se raduju kad mame i bebe šetaju.

Dok šetaju bebe i mame treba da se gledaju. Nekad kolica budu okrenuta na pogrešnu stranu pa beba ne vidi mamu. Tako mogu da  sede velike bebe, kad nauče da je mama tu, kad upoznaju ulice kojim šetaju, parkove u kojim spavaju. A dok to ne nauče, ako ne vide mamu, bebe plaču. Plaču da im se mama javi, da čuju dobro poznat dragi glas. I kada mame počnu da pričaju bebe se odmah nasmeju. I brzo zaspu, jer znaju da ih čuva mama. Mnogo je važo da beba zna da je mama blizu. Beba ne poznaje nikog. Beba je tek došla u ovu ulicu u ovaj grad, na ovaj svet i tek ga upoznaje.

Bebe vole i kad mame pevaju. Zato mame često treba da pevaju. Niko neće zameriti mami što ulicom šeta bebu i peva. Mnogo je lepše nego kad mame glasno pričaju tečefonom.

Kako bi ulice i parkovi bili veseli kad bi sve mame sa bebama pevale.

Zato bebe nikad ne plaču kad se šetaju.

Za bebe je važno da su mame vesele i lepe. A lepe su sve nasmejane mame. Bebe samo u mame gledaju i sa maminog lica čitaju. Mamino lice je svet u koji bebe ulaze.

Mole se sve babe i dede, tete, strine, ujne i svi drugi dobri ljudi da mami pomognu oko silnih nevažnih poslova, kako bi mama bila odmorna i mogla najbolje da radi najvažniji posao: da se druži sa bebom.

Nije važno da li je kuća sređena, prašina obrisana, stvari složene. To bebe ne vide. Bebe samo u lice mamino gledaju, a ono treba da bude srećno i nasmejano.

I tate vole kad su mame srećne.

Da, od mame mnogo zavisi. Čitav svet zavisi od maminog lica. Srećne mame usrećuju svet.

Mame stalno rade. Nikad ne odmaraju. I tate stalno rade. Kad se tata vrati sa posla, treba da pomogne mami, jer sve je zajedničko. Mama i tata su tim, dobra ekipa koja zajednički kroz sve prolazi.

I još nešto je važno. Da uveče zajedno svi šetaju. Ujutru sa mamom, a popodne i sa mamom i sa tatom.

Kad se beba rodi mame i tate stalno slikaju svoje bebe. Hvale se slikama, pokazuju ih svima. Ne znaju da i i bebe vole da imaju puno slika svoje mame i svog tate. Te slike su ono što bebe vide dok gledaju iz kolica. To je ono što bebe čuvaju u srcu za ceo život. I bebe vole da se na njihovim slikama mama i tata smeju, da se vole, da su zagrljeni.

A koliko su sreće i ljubavi bebe uslikale, koliko su sreće i ljubavi naučile sa lica mama i tata, videće se tek kad porastu. Sreća i ljubav uči se od prvog dana i svakog dana.

Mama i tata uče - priča za decu i odrasle

pitija | 26 Oktobar, 2020 14:18

Mama je sa svojom mamom sve pripremila za rođenje Dečaka bebe. Sredili su mu sobu, krevetac, kupili sve što treba: posteljinu, ćebence, jastučiće, benkice, štramplice, maramice, pelene, kremice.

Kad su mama i Dečak beba došli iz bolnice, stavili su ga u krevetac. Dečak beba je neko vreme mirno spavao u svom krevecu, a onda je počeo da plače. Mama koja je tek postala mama, nije znala šta da radi. Biti mama nije lako.  Kad se beba rodi, rodi se i mama, pa tako kako beba uči i raste, uči i raste mama.

Zabrinula se i odmah ga uzela.  Uradila je ono što joj je srce reklo: privila ga uz svoje grudi, uz svoje srce, malo mu tepala, poljuljala ga i Dečak beba je ponovo zaspao. Kad ga je opet vratila u krevetac, ponovilo se isto.

Onda ga je uzeo tata. I tata se isto rodio kad i Dečak beba i  Isto je učio da bude tata. Privio ga je na grudi, zaljuljao i prošaputao dve tri reči i Dečak beba se umirio. Tako je bilo sve do večeri. Nisu znali gde da ga stave da spava. U krevecu je plakao; spavao je samo u njihovom naručju, tu blizu srca.

Onda su odlučili da ga stave u veliki krevet između sebe.

Sutradan su im svi koji su odavno postali mame i tate, pa kao sve bolje znaju od nove mame i novog tate, s prekorom u glasu pričali:

-          Zašto dete ne stavite u krevetac? Nije dobro da spava s vama.

-          Ali on neće u krevetac – pravdali su se mama i tata.

-          Šta on zna šta želi?- strogo su govorili neki, misleći da sve znaju. Ali oni su bili u zabludi. Dečak beba je itekako znao šta želi. Želeo je i dalje da bude blizu maminog srca koje je slušao 9 meseci, želeo je da u novom svetu u koji je došao ima bar nešto poznato. Želeo je sigurnost.

Mogao je da spava samo uz te zvuke maminog disanja i otkucaja srca. A kada ga je tata uzeo, kada su se upoznali, odmah su se složili. Svideo mu se ono što je osetio, miris tatine kože, zvuk tatinog glasa i otkucaji srca..

Tu između tate i mame bilo mu je baš lepo i udobno. Lepo je spavao i sanjao lepe snove. Budio se samo da proveri da li je mama tu, da li je tata s njegove druge strane. A pošto je bio mali, nije umeo drugačije da ih pozove, nego je plakao.  Plakao je sve dok ih oboje nije probudio i čuo dobro poznate drage glasove.  Tek tada bi nastavljao da spava slatko, najslađe, onako kako samo bebe spavaju.

I dok je Dečak beba spavao iznad njega su stajali mama i tata. Gledali su ga ponosno i osluškivali kako diše.

Dečak beba im se u snu nasmešio. 

Tako bebe uče mame i tate šta je sreća.

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb