Gušt i dert

NIJE DO POSLA DO LJUDI JE

pitija | 26 Septembar, 2020 16:51

- Gde ćeš tamo? Stani. Gde si pošao ko muva bez glave? – još izdaleka čuo se ženski glas. Onda kratko tišina, pa još jače:
- Vidiš šta piše. Ne ulazi. Umeš li da čitaš? - Tek sad je bilo jasno o čemu se radi: niko nije terao ovce, samo je jedna medicinska sestra vikala na nestrpljive pacijente.
- Samo da pitam. – pokuša pacijent nešto da kaže, ali ga još brže prekide strogi glas:
- Čekaj. stavi knjižicu na šalter .
- Ali.
- Nema ali. Svi čekaju. Kad dođeš na red.
U malenoj laboratoriji u prizemlju jedna sestra pokušavala je da zavede red. Bila je vidno neraspoložena, a bilo je tek 7:30.
Istina, ona sama, prima knjižice, daje informacije, vadi krv, a pacijenata ... pa skoro desetak.
Iza vrata na kojima je pisalo "zabranjen ulaz" pojavi se druga sestra. Jedan uporni pacijent htede nju da pita, ova zausti da mu odgovori, ali kad se srete sa strogim pogledom koleginice, samo bespomoćno slegnu ramenima i pacijentu očima pokaza da ne sme ništa da priča. Onda se brzo udalji..
Tako stroga sestra, opet osta sama.
Viče ona na pacijente, poneko poviče i na nju. Vikalo bi više njih, ali ne smeju, a ona to zna, pa kao da uživa da ih uči redu.
- Čula sam Vas šta ste rekli. Kakav je to način da se tako ponašate? – jedna fina gospođa ljutito izađe, jer umesto informacije dobi psovku. Jedan pacijent baci knjižicu i potvrdu da je dobrovoljni davalac krvi i da ima prednost i izađe iz čekaonice i on.
Čovek koji upravo uđe u čekaonicu i vide sve to, odustade da bilo šta pita i samo stavi knjižicu na šalter.
Ipak, neka žena se ogluši o sve upute sestre i uđe u malenu prostoriju. Svi koji su čekali sa zanimanjem pogledaše kroz šalter i otvorena vrata šta će sad biti. Na opšte iznenađenje one se najsrdačnije izljubiše. Onda joj sestra izvadi krv, malo još popričaše i žena ode.
Za to vreme na šalteru se povećao broj knjižica. Sestra ih sad uze i poče da razvrstava:
- Ti nisi za ovde. To je za broj 6 na spratu. – reče čoveku koji je odustao da pita gde da čeka.
- Izvinite – poče da joj se izvinjava što je pogrešio – uvek sam ovde donosio mokraću za majku.
- Vidiš šta ti piše – mikrobiologija sa antibiogramom. – pokaza mu nešto, a on brže ode da ne pravi gužvu. Realno nije čekao ni 10min, samo mu se zbog sve one vike i nervoze, učinilo mnogo duže.
U laboratoriji na spratu, kao po običaju gužva. Već je dolazio ovde i zna da bez obzira na gužvu brzo ide (osim ako ne padne sistem). Klima radi, ali kao da ne, zbog mnogo ljudi. Nema ni dovoljno stolica. Bolesni kašlju, a trudnice se uplašeno sklanjaju. Imaju trudnice prednost, ali teško je probiti se među 50 ljudi. Još ako su "malo trudne" pa se stomak ne vidi, predstiji teška borba do šaltera. Možda bi im neki transparent u tome pomogao - pomisli čovek.
Sestra iza šaltera prima knjižice, razvrstava upute, naplaćuje participaciju, dok koleginica kuca nalepnice za analize. Onda preko mikrofona proziva i deli nalepnice, usmerava svakog gde treba da ide, pa opet prima knjižice i tako naizmenično.
Čovek brzo dođe na red.
- Ovo je za sobu 6. – reče mu sestra. Znači nije mu trebao broj, ni nalepnica. Uzalud je čekao, ali nije strašno: ni 5min. I sam se pitao, zašto je nestrpljiv, zašto se svi žale kad dođu u bolnicu?. Na kasi nekog supermarketa često duže čeka.
Rade ljudi i ovde, postoji i ovde neka organizacija, ali šta vredi kad sve deluje drugačije. Kad ljudi ovde dođu uvuče im se neki strah zbog sopstvene nemoćni. Uvuče im se nezadovoljstvo zbog iščekivanja da će neko ući preko reda, da će ih neko popsovati nezadovojan zbog 1001 razloga, da će promašiti šalter ili dan, ili da će biti nestašica baš onog što njima treba.
Seti se jučerašnjeg dana. Bio je u banci. Nije još savladao svu metodologiju savremenog plaćanja, još se plašio tih novih sistema, tehnologije i nove terminologije, ali na ulazu ga sačeka ljubazna mlada službenica:
- Treba li Vam pomoć? – obrati mu se.
Otkuca mu na automatu broj. Odvede ga do šaltera, gde mu službenik reče nešto, ali on nije razumeo. U trenu se opet pored njega stvorila mlada žena i poče da objašnjava: – Uneli ste pogrešan kod i sad ste sigurno blokirali karticu? Vama treba da se deblokira kartica – objašnjavala mu je, dok je on gledao zbunjeno:
- Znate ja se baš ne snalazim dobro u ovim novim stvarima – stidljivo joj reče.
- Ne brinite. Nije mnogo komplikovano. Samo morate ponovo da sačekate – ponovo mu je otkucala novi redni broj za čekanje. Oko njega je čekalo još nekoliko ljudi, ali svi su bili strpljivi. Temperatura je bila prijatna, imalo je gde da se sedi; ko je želeo mogao je i novine da pročita.
Kad je došao na red, ponovila mu je kao detetu koje uči da priča, sve što treba da kaže drugom službeniku. Zaista, sad se i njemu činilo da nije komplikovano. Brzo je završio i na izlazu je još jednom pozdravio i zahvalio se ljubaznoj službenici. Pitao se da li je ljubazna zato što mora, banka je ovo; dobiće otkaz ako se neko žali na nju. Da li službenici imaju dobru platu zbog ljubaznosti, ili su ljubazni zbog dobre plate? Ipak delovala mu je iskreno ljubazna. Oseti se to.
Razmišljao je o sestri i bankarskoj službenici i upoređivao ih dok je čekao ispred broja 6. Možda je sestra ljuta zbog male plate, zbog posla i 1000 drugih razloga?
U razmišljanju mu prođe još desetak minuta. Sam je kriv. Ne bi lutao da je znao odmah gde da dođe. Mikrobiologija sa antibiogramom, seti se. Gde to piše? Pogleda uput. Nema. Ma rekla je da ima. Onda pogleda na dno uputa: MB i AB. To je znači to. Zapisaće da ne luta sledeći put, pomisli dok je ulazio.
- Dobro jutro. Dajte knjižicu. Hvala. – jedna od dve sestre koje ugleda, mu se ljubazno obrati. Bile su raspoložene, što ga vrlo iznenadi i obradova.
- Da li plaćate participaciju?– upita ga ponovo.
- Ne. To mi je za majku.
- Izvinite. Doviđenja.
- Nema razloga za izvinjenje i hvala Vam što ste ljubazne. – reče im i izađe.
Bože, ovde su ljubazne kao u banci, pomisli.
Više od klime, stolica, automata za redni broj za čekanje, nedostajala mu je odlika lepog vaspitanja: "dobar dan", "izvolite", "Hvala", "izvinite" i "doviđenja".
Znači nije do posla – do ljudi je

PRAVILA

pitija | 20 Septembar, 2020 20:12

Kad se Dečak približio drugoj godini, približilo mu se i vreme da krene u vrtić.

Kad su ga mamai tata odveli u vrtić nije mogao da veruje: ostavili su ga kod nepoznate tete.  Zašto, nije mu bilo jasno? Ništa loše nije uradio; mislio je da ga vole, a sad ga ostavljaju.

Zašto? - Pitao se. Bio je strašno tužan, ćutao je, samo su ga suze odale. Bez glasa je plakao. Tužno, najtužnije.

Nije hteo da se igra sa decom. Uzeo je jedna kolca i igrao se sam. Posle nekog vremena, na vratima su se pojavili mama i tata. Nasmejani. A Dečak je pomislio:

-          Znači nisu me ostavili. Ipak me vole,- sada je zaplakao od sreće.

Nekoliko dana je plakao bez glasa, a onda se razboleo. Mama je bila zabrinuta, a Dečak presrećan. Nije morao u vrtić.

Ali brzo je ozdravio.

Na pitanja o vrtiću nije odgovarao.

Vremenom svidele su mu se teta „tačice“. Bile su baš dobre kao njegove tete.

Sve manje je plakao. Shvatio je da je odlazak u vrtić obavezan, kao spavanje.

Onda su mu se svidele igračke, pa deca.

Još nekoliko puta se razboleo dok nije potpuno shvatio da vrtić nije tako loš, kako je mislio.

Onda je mama rekla da neće više u vrtić, jer će da mu rodi bebu.

Ništa mu nije bilo jasno. Nikakvu bebu nije tražio. Zašto sad da ne ide u vrtić? Baš su odrasli čudni.  I kako se to bolest donosi iz vrtića?

Nije dugo oko toga razmišljao, bilo mu je lepo da bude sa mamom.

Ali iznenađenjima nikad kraja. Mama mu je osim jedne rodila dve sestre. Nije tražio jednu, a sad je dobio dve bebe. Dobio je dve potpuno beskorisne bebe; sa kojima nije mogao da se igra a koje su ga noću budile, i stalno su htele da sisaju i da ih mama drži. I tata je morao da ih drži, a na njega su stalno vikali, ne ovo, ne ono. Život mu se potpuno promenio. On je hteo svoju mamu i svog tatu natrag.

Više nije voleo ni da se slika, jer bi tata uzeo jednu a mama drugu bebu, a on je stajao sam između.

Kad jeDečaki napunio četiri godine, opet je došlo vreme da se krene u vrtić. Upisali su ih sve troje u vrtić, ali drugi, bliži.

Bilo mu je malo lakše što će i sestre morati u vrtić. Radovao se pri pomisli da će ih gledati kako plaču sad one.

Tog dana, u vrtić su otišle samo sestre, Dečak se razboleo.

Posle dva dana, jedna sestra je dobila temperaturu, pa nije smela u vrtić, a onda se i druga razbolela pa ni ona nije išla. Prošle su još dve nedelje dok nisu opet krenuli sve troje.

Dečak nije hteo da obuče duks, a ni da ga ponese. Sestre su plakale. Mama je žurila da ih sve troje spremi, da spremi sebe, da ponese masku i potvrdu od doktora da su sada svi zdravi. I tata je brzo došao sa posla da pomogne mami. Kad su stigli do ulaza jedna teta ih je sačekala:

-          Ne možete u vrtić. Zakasnili ste. – rekla je važno. Neke tete baš vole da se prave važne.

-          Kako smo zakasnili? – pitala je mama – 5 do osam je.

-          Decu primamo do 15 do 8. – strogo je rekla teta na ulazu.

-          Ali mi nismo znali – mama je pokušala da objasni.

-          Nemoguće da niste znali? – prišla je i teta sa drugog ulaza – svi znaju.

-          Stvarno nismo znali – ponovila je mama.

Ali teta je izgleda tvrda srca bila, pomislio je Dečak; i tata je zamolio da im oproste ovog puta, ali sve zalud.

-          Takva su pravila – dodala je i neka teta iz kancelarije – ne možemo mi da vas čekamo. Imamo i druga posla.

Dečak je načuljio uši:

Pravila?!?! Baba mu je nedavno objasnila da su i Noleta diskvalifikovali sa takmičenja jer je udario neku tetu loptom. Dečaku nije bilo jasno zašto je samo Nole kažnjen, a ne i teta koja nije umela da se pomeri od lopte, ali baba mu je rekla da pravila moraju da se poštuju.

I ovaj vrtić ima neka pravila, shvatio je Dečak.

Tako su ih sve troje vratili. Ovoga puta Dečak nije bio srećan što neće u vrtić. Bio je baš tužan.

Bilo mu je žao mame, jer joj tete nisu verovale.  Mislile su da njegova mama laže; a mama ga  nikad nije slagala. Mama nije bila kriva, ona je baš žurila i tata je žurio sa posla.

Znao je ko je bio kriv. On.

Sutradan, kad ga je mama probudila, odmah je skočio, obukao se, a onda je prišao sestrama:

-          Budite seeee. Zove nas vrtić. Ako zakasnimo neće da nas prime.

NEVOLJENA ZEMLJA I NESREĆNI LJUDI

pitija | 20 Septembar, 2020 16:52

Živim na istom mestu gde sam se rodila. Samo se kuća promenila. Godinama smo se trudili, ulagali znanje, vreme, novac i trud, da nam bude bolja, udobnija i lepša za život.
Nažalost država u kojoj sam se rodila, i ova u kojoj sada živim nije više ista.
Ne mislim na veličinu, na ime, mislim na ono šta sada osećamo prema njoj.
Onu državu smo voleli, ponosili se njom, trudili se da doprinesemo, da bude još bolja i nama i svetu.. I u svetu su mnogi lepo govorili o nama i njoj. Zato nam je srce bilo ogromno. Zato smo bili srećni.
Ali nisu je svi sa strane isto voleli. Ko zna zbog kog razloga razorili su je, ponavljali nam da smo zli, da ne vredimo, da nas niko ne voli.
Srušilo se sve u šta smo verovali i voleli.
Trebalo je krenuti ispočetka, trebalo je ponovo se prilagoditi. Bio je to dug put, pa se usput negde izgubila i ljubav.
Neki su prestali da vole svoju zemlju.
Bilo je mnogo laži na tom putu, a kad se laž često ponavlja, počinjemo da verujemo da je istina.
Bolno je boriti se za nešto što je nekad bilo, teško je tražiti nešto što ti se čini da je izgubljeno. Zato su mnogi odustali.
Mnogo je lakše prikloniti se većini, jačem, moćnijem. Jer je u njihovom društvu sigurnije. Lakše je pljuvati po svome
Lakše, ali nije ni lepo ni kulturno, ni pametno.
Srušili su mi zemlju.
Kuću na sreću nisu.
I da su mi srušili kuću, znam, opet bih je pravila, krpila, prepravljala deo po deo, temelj, pa krov. Zato što drugu nemam, zato što mi tu žive deca. Bilo bi to teško, mnogo teško, ali nikad ne bih odustala, nikad je ne bi pljuvala. Nikad ne bi psovala mesto gde mi protiče život. Nikad ne bih govorila deci da je kuća u kojoj žive propala, da pobegnu u neku drugu lepšu, sigurniju kuću. Pokazala bi im kako se kuća gradi cigla, po cigla, greda po greda i učila da i oni to rade, malo po malo, a onda prema svojim mogućnosrima sve više i više, do maksimuma. Gradeći je, voleli bi je i vezali se za nju čvrsto i iskreno.
A na drugom kraju sveta postoje ljudi čije kuće često ruši uragan, a oni ih ponovo i ponovo na istom mestu grade. Prvo su me čudili, zašto ne pobegnu odatle, zašto ne odu gde nema uragana, a onda sam počela da im se divim.
Ne beže, jer vole zemlju u kojoj su se rodili, vole čak i taj uragan koji ih često neprijatno iznenadi. Ali čekaju ga spremni. Prilagodili su mu se, pa sad kuće prave od drveta, ne od betona i cigala, da ih ne povredi kad se sruši, da je lakše naprave ponovo.Trude se, ne odustaju.
I onda mu bude baš žao kad nas čujem kako grdimo po sebi, svome i svojima.
Sve više me strah da počnem da razgovaram sa nepoznatim ljudima. Plašim se pravca u kom će da ode razgovor. Postalo je moderno komentarisati kako ništa ne valja, niko nije dobar, niko ništa ne zna.
Pomislim, pa tako će reći i o meni kad se rastanemo.
Zato sam uvek birala ljude koji dobro i lepo pričaju o drugima. Znam, i u meni će videti nešto lepo. Onaj ko radi zna kako je teško napraviti nešto i naći će uvek razumevanje za druge i poštovaće tuđi rad.
Pitam se da li oni koji loše pričaju o drugima, mogu dobro da rade, da li su SAMO ONI TI koji su najbolji i najbolje znaju?
Ako misao prethodi delu, ako nam je život takav kakve su nam misli, onda je sve jasno.
Znam da oni ni sad neće ništa shvatiti, ali pišem zbog sebe. Da sebi olakšam.
Jer, mnogo mi je žao što smo toliko nesrećni.
A zemlja nam lepa i ovako nevoljena, dostojanstveno ćuti i trpi, čeka da je ponovo zavolimo i budemo srećni.

VAŽAN POSAO

pitija | 30 Avgust, 2020 11:44

Izgledala je kao dama. Odmerena, dostojanstvena, kulturna. Uredna, ukusno obučena, primereno godinama, sa lepom frizurom. Bila je lepa žena, ili se tako činilo zbog njenog držanja. Nije ogovarala, nije se žalila. Vredno je radila svoj posao, ne gledajući šta i kako rade drugi. A svi su primećivali kad je ona u smeni. Najviše deca. Nekako je tada sve bilo drugačije, lepše, prijatnije.
Važno je da hodnici kojim deca koračaju budu čisti, da učionica u kojoj uče bide prijatna, da toaleti budu oribani i mirisni ... da u dvorištu ima puno drveća i da škola bude puna cveća... a to nije lako. Odgovoran je i lep to posao; i važan, baš kao i svaki drugi, mislila je dok je radila svoj posao najbolje što je znala.
I deca su shvatila da je njen posao vrlo važan. Shvatila su da je od toga šta radiš, važnije kako to radiš;da ne čini posao čoveka, već čovek čini posao i još mnogo što šta su deca od te žene naučili. I baš zbog nje su manje prljali hodnike i manje bacali otpad.
Ona jeste bila dama, samo je radila kao čistačica
U toj školi je radio i majstor koji je znao sve da popravi. I nije trebalo da ga neko zove. Sam bi uradio sve što je video da treba. Prekidao bi sam svoj godišnji odmor i dolazio kad su bile velike kiše, da proveri da li krov u školie prokišnjava.
Deca su volela da pričaju s njim, da gledaju kako radi. U njegovoj radionici bilo je puno alata i knjiga. Bilo im je to čudno. Šta će običnom majstoru knjige?- pitali su se, a onda shvatili da on nije običan majstor, on je bio veliki Majstor. Od velikog svako želi nešto da nauči; zato su učili kako se popravlja nameštaj, kako se namešta prozor, kako se menja ventil za vodu itd…
- Ne moraš da voliš knjige samo ako si profesor, doktor, advokat. Knjige svako treba da voli. – govorio im je. A mnogo je voleo istoriju. Proučavanje istorije mu je bio hobi. Kad nije imao posla, čitao je i pričao s decom.
- Učite deco istoriju, da nam se ne ponove ratovi.
Deca su zbog tog Majstora manje lomila po školi, a i ako bi im se ponekad desilo da slučajno nešto polome, sami su prihvatali odgovornost i dolazili da se prijave. A majstor bi se potrudio da to lepo popravi i da im ne naplati.
Jednom su ga pitali, kako to da se on nikad ne žali na platu, a ima troje dece. Dvoje svoje, a treće je očuvao kao svoje. Bilo je to dete njegovog prijatelja koji je rano umro.
- „Nije važno koliko para uneseš u kuću. Važno je koliko para deca iznesu iz kuće“. Ja sam srećan čovek; moja deca su skromna i vredna .
I druge savete im je govorio:
- E deco moja, budite mudri i pošteno radite: „čovek savetuje i voli, a život bije i nagrađuje“. – i deca su dugo razmišljala, nisu baš dobro razumela. Vremenom, kako su postajali stariji sve im je postajalo jasnije.
Najviše ih je učio, kad im ništa nije pričao, kad su samo gledali šta radi.
Pred sam odlazak iz škole naučio ih je vrednu lekciju: bilo je vrelo leto. Da li zbog isčekivanja raspusta, ili zbog vrućina tek I učenici I zaposleni su se opustili. Sedeli su u hladovini I čekali da prođe vreme i krenu kući. Iako su se hladili vodom, sokovima, bili su umorni od vrućine. Nervozno su uzdisali I žalili se na leto. U jednom trenutku pored njih je prošao Majstor. Nosio je trimer za košenje, lice mu je bilo znojavo I prekriveno tragovima posečene trave. Shvatili su da je on po ovoj vrućini kosio. Ali šta? Školsko dvorište je bilo uredno pokošeno.
- Pitao sam direktora, mogu li da pokosim baštu našeg penzionera, ovde pored školskog dvorišta? Nemam sad puno posla, a on nema čime da je kosi. I direktor mi dozvolio.
- Da li te to penzioner pitao? – pitali su ga zaposleni pored kojih je prošao.
- Ne. Želeo sam da ga iznenadim I obradujem. – majstor je bio radostan kao malo dete. – jedva čekam da mu vidim lice kad ujutru dođe I zatekne pokošenu baštu.
***
Kad su učenici odlazili iz škole pamtili su učitelje, ponekog nastavnika i tu Čistačicu i tog Majstora.
U toj školi su radili i druge čistačice i drugi majstori, samo što su oni mislili I radili kao da je njihov posao beznačajan, pa su ih I drugi ponekad tako gledali.
***
NEKIM LJDIIMA SE KLANJAMO ZATO ŠTO MORAMO, NEKIMA SE DIVIMO ZATO ŠTO ŽELIMO.NEKI SU VISOKO, A MALI, NEKI SU NA ZEMLJI A VELIKI.

PRIČA O "KONTEJNERIMA" - drugi deo

pitija | 24 Avgust, 2020 14:34


Pošto sam završila priču, pređem ja sa reči na dela.. Nađem tri flaše, odvijem zatvarače, njih skupljaju svi moji za Akciju „čep za hendikep“, a flaše spljeskam.Moja majka prednjači u skupljanju zatvarača, čak odvija sa bačenih flaša iz kontejnera; zalud joj pričamo da to ne radi, voli da i u 83 –oj bude korisna. Valjda mi ta osobina od nje. „Mama, odakle ti ovi čepovi?“ – pitamo je. „Jesmo ti rekli da ne skupljaš iz kontejnera?“ – „Ne“. Ljuti se ona.“Daje mi ta i ta.“ – Izgleda da mojoj majci cela zgrada donosi zatvarače.
Dakle, uzmem te flaše i krenem da bacim. U mojoj ulici nema još novih kontejnera, ali zar to da mi bude prepreka?Odneću ih u glavnu ulicu. Biciklom stignem čas. Pogledam sa strane trotoara, gde idu pešaci: ne vidi se oznake i nema otvora. Moram znači sa strane gde prolaze kola. Obiđem ih u širokom luku, pazeći da me kola ne udare. Dobro, valjda su znali zašto su ih tako okrenuli i postavili. Nađem koji je za plastiju, a iz njega vidi jedan veliki plastični deo od automobila. „Super“ – pomislim. „Evo krenuli smo“. Kad pogledam, a unutra sve bačene kese sa mešanim otpadom.“Možda nisu videli oznaku?“ – utešim se ja.
Vratim se kući, a ono još komentara: „Zašto ste napisali da odvajanje otpada zavisi od žena?“ Pokušah da objasnim, da je to ženska grupa gde sam napisala, a i da mi je logično da u kući glavna bude žena i da organizuje gde će šta da se baca, a muž i deca nek nose u kontejner. „Da, ali socijalna odgovornost, je jednaka i za muškarce i žene. Žena ionako, ima previše obaveza, sad joj treba i da razvrstava otpad „ – odgovori mi gospođa. Dobro, dobro, za razvrstavanje otpada nema, a za FB ima vremena.
. Objavim ja i na mom profilu i odmah se javi muškarac: „Ja bih u nove kontejnere bacio političare.“ Dobro, bacaj koga hoćeš, mislim se, ja o politici ne raspravljam.
„Đabe mi razvrstavamo, kad evo upravo videh kako iz sva tri kontejnera sipaju u isti kamion.“ – javiše mi ljudi.
Mi ZNAMO da će oni sve u isti kamion, pa ne odvajamo, a oni ZNAJU da mi nećemo da razvrstavamo pa sipaju u isti kamion.
Kako se dobro poznajemo.
Ja ne razvrstavam, jer ZNAM da drugi neće, a drugi neće jer ZNAJU da ja neću. I tako u krug. Šta je starije kokoška ili jaje?
Da se malo opustim, upalim televizor da gledam crtane, kad ono Pepa prase i možete zamisliti koja tema? Tata prase i mama prase uče decu da recikliraju otpad: limenke, novine i plastiku.
I PEPA PRASE pametniji od nas.
Lako je meni da se pravim kad me podržavaju svi. O majci već rekoh, a tu je i cela familija, čak i unuk 3god; našao jedan zatvarač u bašti, oprao ga i dva sata čuvao da ga da meni. Video gde skupljamo čepove (Dom učenika, slobodno donesite). Snaja mi javi da je razvrstala sve što je imala: karton, flaše ali kad odnela do kontejnera nije mogla da ga otvori, pa sve ubacila u jedan koji bio otvoren. U stvari i ona bila na pogrešnoj strani.
Zar narod Nikole Tesle ne zna da reciklira otpad?
Sva sreća da je Tesla umro, možda bi se izjasnio kao Hrvat, oni ga ionako prisvajaju.
Izgleda nam treba edukacija.
Sad da se uozbiljim; svaka promena ide polako, ništa ne može preko noći pa ni ova naizgled jednostavna, a tako važna stvar.
A da nije tako crno potvrđuje i jedan doktor iz Paraćina.
Doktor Ivan Božinović (42) radi u Službi hitne medicinske pomoći u Paraćinu i od 2013. godine skuplja reciklažni materijal, prodaje firmi koja ga obrađuje ( firma ekosistem u Jagodini), i sav novac koristi da bi kupio aparate i materijal za zdravstvenu ustanovu u kojoj radi. Naravno, on u ovoj humanoj akciji nije sam - aktivno učestvuje nekoliko hiljada njegovih sugrađana.
Počeli smo sa 500 porodica koje su skupljale flaše, a sada ih već ima 1.500 i računamo da ćemo imati oko 5.000 - objasnio je svojevremeno Božinović
- Poslednja suma, kojom smo kupili tri EKG-a, aparate za inhalaciju, aparate za pritisak, udlage, kragne i drugo, iznosila je oko šest, sedam hiljada evra, i skupljali smo je oko godinu, godinu i po dana.
U početku je sve išlo sporije, kaže Božinović. Morao je da ide od kuće do kuće da objašnjava ljudima šta je zamislio, što ponekad i sada čini, jer su ljudi nepoverljivi, kaže. Ali, društvene mreže su olakšale organizaciju, a i za projekat se pročulo. Mnogo ljudi aktivno učestvuje na tome da se što više domaćinstava uključi. Jedan od načina da privuku i edukuju ljude jeste deljenje flajera.
Ono što je najznačajnije jeste da sada postoje punktovi sa velikim džakovima u koje stanovnici Paraćina sami ubacuju svoju iskorišćenu plastičnu ambalažu.
- Izađem iz smene, odemo kamionom pokupimo džakove, oko sat i po vremena, onda idemo u drugo selo, pa dođem kući malo odspavam, i tako.
Međutim, procenjuje Božinović, tek oko 20, 25 odsto stanovnika učestvuje u sakupljanju plastike, i "ko zna koliko toga još ima"

PRIČA O "KONTEJNERIMA" 1. deo

pitija | 17 Avgust, 2020 13:33


Izađem ja na ulicu, kad tamo , gle čuda: NOVI KONTEJNERI za različit otpad. Ja kao ekolog u duši i srcu, fotografišem to i objavim u grupi gde su sve žene. 6900 žena, ej.. Znate kolika je to sila i snaga? Šta sve mogu žene kad se slože? Zbog žena su se i ratovi vodili.
Pozovem žene da brinemo o svojoj deci i da čuvamo okolinu, odnosno da razvrstavamo otpad, da kod kuće nađemo način i mesto da odvajamo, plastiku, karton i ostalo.
I ženama se ti izgleda svidelo 400 lajkova oduševljenja i 50 komentara. Super biće nam čist grad, pomislim.
Kad ono, ne leži vraže. Počnem da čitam komentare:
Otkad čitam komentare, nisam pročitala nijednu knjigu. Zanimljiviji mi komentari, više iz njih naučim o sopstvenom narodu nego iz knjiga.
- U komentarima piše kako niko to neće da poštuje, pa onda drvlje i kamenje na sopstveni narod, da smo glupi, zaostali, Onda mi znamo da če razvrstani otpad sipati u isti kamion, pa onda zar mi da otpad razvrstavamo, a kučići nam kake po ulici, treba staviti kese, treba kažnjavati one što ne skupljaju za svojim psima, treba im uvesti porez i odrati kožu, pa se jave oni što imaju kučiće pa se posvađaju sa onima što nemaju. Razvi se polemika o tome ko pravi veće džubre, psi ili ljudi. Javiše se i oni koji bi da uvedu porez za nepismene, jer ne umeju da čitaju tuđe komentare. Posvcađaše se i mlađi i stariji, ko je nekulturniji. Potkačiše i nas što ne kupujemo kese u prodavnicama, nego nosimo torbe ( cicije za 2din), jer u šta ćemo da čuvamo otpad, ako ne kupujemo kese. Javiše se i oni čije komšije bacaju vruć pepeo zimi i pale kontejnere. Pišu i oni što žive u inostranstvu, počeše da drže predavanje kako je to u svetu, pa se naljutismo mi odavde, šta ih briga kako je nama, kad je njima super tamo.
- I tako u beskraj, zato ne odolih da napišem ovu PRIČU O NOVIM KONTEJNERIMA. . Imala bih još što šta da pišem , ali neće niko da čita i ovo je mnogo. E da je živ Andić, umesto „Na Drini ćuprija“, napisao bi „Na ulicama kontejneri“.
Puni smo saveta za druge,predadosmo se bez borbe, pobedi nas otpad.
A samo treba baciti pravi otpad na pravo mesto.
PS

Na sreću naiđoh i na nekoliko usamljenih komentara, vredi da se pročitaju:
Baš mi je žao kad vidim ovoliko uvreda za naš narod. Kad sami za sebe mislimo da smo najgori, to je onda baš lepo. 

KAKO POBEDITI STRAH

pitija | 18 Jul, 2020 14:52

Dugo sve ovo traje, Dugo je, tužno i ružno.
Jednu sliku nikako da isteram iz glave. Najstrašnije mi je bilo kad sam videla unuka sa maskom. Dečaka od 3,5god. Okrenula sam se da niko ne vidi da plačem. 
- Znači I deca su ugrožena.
Srećom moj unuk je mali pa ništa ne shvata. On je masku nosio sav srećan, jer I tata I mama imaju maske.  Bio je nekako važan, kao kad je gledao tatu kako igra fudbal pa je podizao svoje trenerke I od njih pravio šorc, kao što ima tata, kao što se svim silama trudio da produži svoje čarape da budu dugačke kao štucne, što ima tata.
Na sreću moj unuk je mali I nadam se da ovog vremena nikad neće da se seća.
Ali, žao mi one starije dece koji znaju zašto se nose maske. Žao mi one dece koja su naučila još jedan strah. Žao mi što im ovaj nevidljivi uzima detinjstvo. 
Predugo sve traje. 
A kaže se da se strah pobeđuje ako radimo ono što volimo.
Pa da ljubav je lek za sve. 
Zato hajde da se volimo još više I jače I hajde da radimo ono što volimo.

UDES

pitija | 30 Avgust, 2019 11:43

-          Nemoj me podsećati na to. Rasplakaću se.  – reče jedna starija žena, drugoj, malo mlađoj.

Sedele su u maloj kuhinji pored šivaće mašine koja je celog života bila drug starijoj ženi. Nikad je nije napustila, nikad izdala.

-          Nemoj da me zagovaraš, ako želiš da ti haljinu završim na vreme.- pribra se i nastavi da šije.

-          Pusti haljinu. Važnije mi je to što si počela da pričaš.

-          Ne mogu da se vraćam, nemam snage. Neke stvari tek sada shvatam i prave mi nove rane. Zamisli još uvek ima mesta za rane, a za radosti više nema mesta. Sedamdeset mi je skoro.

-          Pročitaj mi bar još neku pesmu. – uporna je bila mlađa žena.

Žena uze staru svesku, ispisanu lepim rukopisom i ponovo poče da je lista, tražeći pesmu koju može da pročita. Pesmu koja je neće mnogo zaboleti... posle pola veka.

-          Ne volim pesme, ali tvoje su tako životne, originalne, sveže, drugačije.- ohrabri je  opet, mada je sve što je rekla, mislila iskreno.

-          Pisala sam ih umesto suza koje su presušile. – starija žena se potrudi da bude ravnodušna.

-          Koliko ti talenata imaš, to je za divljenjeImaš stila, ukusa, znaš jezike, čitaš knjige, pravila si kostime za izložbe, družila si se sa umetnicima, poštovali te... Toliko je lepote izašlo iz tebe, iz tvojih ruku...

-          Misliš, a završila sam ovako: kao čistačica, krojačica.

-          To su čestita zanimanja, ali ti si mogla da budeš..

-          Da, mogla sam da budem profesor, pisac, kostimograf, dramaturg.

-          Ne samo to. Mogla si da budeš ispunjena i .. – druga žena, napravi malu pauzu.

-          Srećna? Na tu reč sam zaboravila. Postoji li još, ili je odavno izbrisana?

-          Zašto ne napišeš knjigu o sebi. Da objasniš deci. – mlađa žena oseti ogromno divljenje prema ovoj jedinstvenoj ženi, sa sudbinom sličnom mnogima. Zašto postoji tolika patnja? Bi je žao, ali to ne pokaza, da je ne bi uvredila. Starija  žena nikad sebe nije sažaljevala, uvek se borila.

-          Pomišljala sam na to, ali baš zbog dece ne mogu. Povredila bi ih. Opet. A zašto? Čemu  bi koristilo? Ništa ne bi popravila. A nije ni fer. On više nije živ, ne bi mogli da čuju i njegovu stranu.

-          Olakšala bi sebi.

-          Navikla sam. 

-          Nije ti svejedno, kad još imaš suza.

-          Ima. Još se sećam nekih reči, čije značenje tek sad razumem. Varao me, a i njegova majka je znala.

-          I nije ga zaustavila?

-          Ne. Ona je bila srećna što sin još može da uživa, a ja sam kod kuće sedela i čuvala decu.

-          Mladi ste se uzeli?

-          Hm: ja 17, on 23.

-          Kad ste se razveli?

-          Kad nisam mogla više da trpim. Kad  ljubav prema deci više nije bila dovoljna da trpim strah, mržnju, bes, razočarenje, laž, nasilje i sve ostalo ružno što postoji.

-          Otišla si?

-          Pobegla.

-          Sama?

-          Teško je bežati sa decom. Uostalom, ostavila sam ih sa babom, dedom i ocem, tako sam mislila. Završila sam školu, Imala sam na sreću majku, zaposlila se.

-          Šta je bilo sa decom? Kako ti je bilo? Jesi ih posećivala?

Starija žena, odloži haljinu u krilo, zastade, pogleda negde u stranu i posle malo oklevanja poče tiho da priča. Mlađa je slušala bez daha, da je slučajno nečim ne uznemiri i ne prekine. Osećala je da će joj koristiti da se suoči sa utvarama prošlosti, da će joj oristiti kao ispovest i oprost:

- Danima sam smišljala šta da im donesem na poklon; da nadoknadim što nisam s njima, da ih podseća na mene kad odem. Deca su najlepša kad se raduju. Otrčala su oduševljeno kod oca da mu pokažu igračku koju sam im kupila, a on, a on, on je zgazio. Mrvio je nogom dugo, dugo dok su deca vrištala i molila ga da prestane.

- Onda je tako smrvljenu bacio prema meni. Nije to više bila igračka, bio je to moj život. – žena je posle svake rečenice pravila pauzu.

- Svaki put je bilo isto.  Ne, ne isto. Bilo je još gore. Cepao im je, mrvio, bacao poklone, a onda još i vređao, psovao i njih i mene. 

- Pomislila sam da ih mrzi, kao da su tuđa, zbog tog dela mene u njima. Dva dečaka stajali su pred sopstvenim ocem i majkom, kao siročići.

- Sve manje su bili srećni kad bi se sreli. Sve vreme smo mislili na ono što će biti posle.  Počela sam da dolazim krišom.Učila sam  sopstvenu decu da lažu, da varaju, da rade sve od čega sam ja pobegla. Prestala sam da im donosim poklone.

-  Šta bi radili s loptom s kojom ne smeju da se igraju? Šta s patikama koje ne smeju da obuju? Krišom sam dolazila, krišom sam gledala kako odlaze kući. Jednom prilikom dok sam čekala da uđu u kuću, sreli su se s ocem.  – žena je zastala.

-  A deca ne umeju da lažu.

- Lako je  otkrio da su bili sa mnom.  Imali su još malo osmeha i radosti u očima. Počeo je da viče i da ih tuče.

- Manji je pao: onda je  stariji skočio da brani brata; njega je to još više razbesnelo...Gurnuo ga je tako jako da je pao. Pritrčala sam i videla krv.

-  „Ti si kriva. Veštice.“ – vikao je i na mene. 

- Nije mi dao da idem s njima u bolnicu.

- Čekala sam ispred.

-  Za tih nekoliko trenutaka, moji dečaci su odrasli. Nisu se ni smejali, ni plakali. Danima nisu mogli da izlaze iz kuće.  Rana je uskoro zarasla, ali brinula sam zbog onih koje se ne vide.

- Prestala sam da dolazim da ih viđam. Mislila sam da ih tako čuvam.

 - Da bi to podnela, radila sam po ceo dan, da ne mislim, da zaspim bez misli, od umora.

-          A deca?

-          Tek posle nekoliko godina saznala sam ono što me brinulo. Saznala sam koliko su opasne bile rane koje se ne vide.Jedan je uspeo sa njima da se izbori, drugi nikad nije. Jedan  je radio sve što rade uspešna deca, drugi je radio je sve što rade nesrećna deca. Ni sada kao odrastao čovek nije našao sebe,  mir. A ja ne mogu sebi da oprostim što...

-          Što si ga rodila mlada?

-          Ne. Nije greška roditi, nije greška ni roditi mlad, nego ne upoznati onog s kim rađaš decu. Možeš sebe da kažnjavaš, zbog te jedne, jedine greške celog života, možeš da pokušavaš ovo i ono, da moliš, plačeš, ustaješ, prkosiš, prsiš se, možeš da probaš da počneš život ispočetka, ali ako dete nema snage da nastavi, da premosti tu tvoju grešku, sve je uzalud. Patnja je doživotna. – žena se savila i nastavila da šije.

-          Kako ste se ponovo sreli? – druga žena je opet upita.

-          Pomogao nam je jedan njegov rođak. Pričao im je lepo o meni. Zamisli! Podstakao ih je da se vide sa mnom. Pošli su u srednju školu, na fakultet, pa sam pomagala da se plate troškovi. Radila sam kao luda, srećna, da bar nekako pomognem.

-          I više nikad se nisi udala?

-          Hmmm. Eh da nisam. Jesam.Ponovo sam se udala... za njega.

-          Za njega?

-          Da. Hm. Mislila sam, ako nismo očuvali decu, hajde da bar zajedno čuvano unučiće. Ja sam odrasla, promenila se. Nadala se da je i on. Da se smirio. Ali, on je ostao isti kao kad sam ga napustila. A deca su više bila odsutna, nego s nama. A i bolje. Ništa lepo od nas ne bi naučila. Srećom brzo sam shvatila, da je moja žrtva besmislena i da jedno vreme koje izgubiš, ne možeš da nadoknadiš drugim. Moj ponovni odlazak, bio je veći dobitak za sve, nego gubitak. Moj muž se oženio, dobio drugu decu, naša deca su već navikli da žive bez majke, a ja navikla sama. Ne nisam uvek bila sama. Imala sam ponekog i ja. Duša nekad lakše podnosi samoću, nego telo. Telo još mlado, ne sluša uvek; zaželi se uskraćenih nežnosti... ali sve traje kratko. Posle je još teže. Svaku nadu i veru da možda može ipak da bude dobro, gasio je strah. Kad se jednom strah zavuče u svaku ćeliju, u svaku kap krvi, ostaje tu sa tobom do poslednjeg dana. Strah nam postane najverniji partner, pa onda nemaš ni želje ni snage da ga oteraš.  Ceniš bar tu vernost. Jedinu.

Starija žena je završila priču u istom trenutku kad i  haljinu. Pružila je haljinu mlađoj ženi, koja je ćutala. Nije znala više šta bi pitala, šta bi joj rekla. Nastala je tišina, koja se utopila u noć koju nisu ni primetile kad se spustila.

Napolju je bilo prijatno, vrelina je izgubila svoju snagu i žena iskoristi veče da zaobilaznim, dužim  putem krene ka kući, kako bi imala više vremena da smiri misli..

Na jednom ćošku, na semaforu, grupa srednjoškolaca se bezbrižno smejala. Čekali su da se upali zeleno svetlo  da krenu dalje.

Koliko srećnih mladih ljudi, a koliko nesrećnih odraslih ljudi – pomisli žena. – Kad i zašto ljudi prave greške?Šta je to što nas odvede na pogrešnu stranu ? Kako prepoznati da je mesto, odluka, postupak, čovek pogrešan?

Kako izbeći udes? Na putu za sreću još niko nije napravio semafor.

KOŽNA JAKNA

pitija | 06 April, 2019 21:47

U sporednoj ulici , na periferiji grada gde skoro niko ne prolazi, dvojica ljudi stajali su i pričali. Jedan je mahao rukom dok je glasno i samouvereno nešto objašnjavao drugom. Drugi kao uhvaćen u klopku, samo je  slušao i ćutao.
***
Pre skoro trideset godina na drugom kraju grada, živeo je jedan  mladić.  Sve vreme je provodio zadubljen u knjige. Magistrirao je bez problema i lako i brzo se zaposlio. Oženio se prvom devojkom koju je imao.Godinu za godinu rađali su mu se sinovi. Tri. Kao jabuke zdravi i lepi.

Posle nekoliko godina napustio je državnu službu i krenuo u privatan biznis. Ekonomiju je imao u malom prstu, a loše vreme devedesetih, njemu je potpuno odgovaralo. O svojim velikim planovima, svima je pričao. Pričao je kako je lako sa idejom i malo hrabrosti, bez dinara doći do prvog miliona. 
- Bože, kako ja ništa ne znam. Kako je ovaj čovek pametan i kako je ova ekonomija složena nauka.- pomislili bi oni koji su ga slušali, a ekonomija im je bila nepoznata tema.
- Ovaj čovek je lud – govorili su oni koji su se malo razumeli u stvari o kojima je pričao..
I dok su mu se prvi divili, drugi su se sklanjali ; zbog njega su se svađali; prvi su zamerali drugima zbog neodlučnosti i nedostatka hrabrosti, drugi prvima zbog naivnosti. Bilo je vreme koje zahteva akciju, vreme kad su mnogi isplivali na površinu i lako se obogatili.
Brzo se obogatio i on. Jedan auto, pa drugi, treći. Lepa moderna kuća, jedna druga, treća prodavnica. U jednom gradu, pa u drugom, trećem. Velika zemlja se raspadala, republike su zaratile i nisu više prodavale robu jedna drugoj. On je sa idejama išao ispred svih pa je otvarao veleprodaje u susednim zemljama. Preko njih je nabavljao robu iz zaraćenih republika. „Što gore to bolje“ – samouvereno se smeškao. Dok su se ostale prodavnice zatvarale, njegove su bile pune robe; robe koja je nedostajala a bila neophodna za život. Kako se jedna po jedna republika odvajala tako bi nikla njegova nova veleprodaja, a stara se gasila. Više se nije znalo ko je vlasnik. Prevareni dobavljači su uzalud zvali, niko im se nije javljao. Ni od koga nisu mogli da traže naplatu, nikog da tuže zbog nenaplaćene isporučene robe. 
Beli zubi su sijali dok se smeškao osmehom pokeraša koji dobija i mahao rukom objašnjavajući da je sada vreme „ako ne prevarim ja tebe, prevarićeš ti mene“. Uz novac su nezaobilazno išle i razne žene i samoljublje.. Promenio je i imiđ i počeo modernije da se oblači. Kupio je kožnu jaknu svetlo braon boje. 
Mnogo što šta je promenio u svom životu, a stil poslovanja je zadržao. I kad više nije bilo potrebe da preko susednih država nabavlja robu, iako je sad poslovao sa firmama iz svoje države, nije mogao da se oslobodi navike neplaćanja i izbegavanja obaveza. Nije bio novac u pitanju; imao ga je dovoljno. Toliko se zaigrao da jednostavno ništa nije mogao da radi po zakonu. Postao je zavistan od osećaja da je nekog prešao, napravio glupim, naivnim; zavistan od osećaja superiornosti, moći, slobode da radi kad, kako i šta hoće. Da je iznad svvega i svih. 
Onda se razveo; i tu mu je trebala sloboda.
U vreme kad je mogao pola grada da ima, kad je za njega radilo više stotina radnika, vredno i pošteno, počele su da kasne plate. Dok su radnici bili u čudu šta se dešava, on je počeo da im daje otkaze.
- Lopov. – objašnjavao je razlog otkaza. Za svakog bi isto rekao.
Ostali radnici nisu mogli da veruju. Bili su u čudu; to je bilo netačno. Znali su se međusobno, ali su podvijali glave i ćutali. . 
Nisu mogli da veruju ni kada je počelo da se priča da mu je neka roba zaplenjena i da je dužan. 
Nisu mogli da veruju ni kada ga nisu danima viđali. 
Nisu verovali ni kada mu je kuća otišla na hipoteku, ni kada je roba prestala da stiže, kada su rafovi u magacinu postajali sablasno prazni.
Ljudi ne veruju ni svojim očima, ni ušima, već u ono što im odgovara. Mislili su da su njemu oni drugačiji od ostalih, da njih više ceni, da o njima ima lepo mišljenje, da i nepošten može biti pošten, da i loš prema jednima može biti dobar prema drugima. Iz straha da ne ostanu bez sredstava za život, nisu videli ni verovali u očiglednu istinu.
Poverovali su tek kada su i oni dobili otkaz i kad su shvatili da će i njih lopov nazivati lopovima. 
Njegov pad i gubitak njih je više pogodio. Žalili su za onim lepim godinama na početku kad su se međusobno slagali, kao da su deo porodice pa se se svi trudil da uspeju i i radili kao za sebe. 
Mogla je to da bude dobra priča, sa lepim i srećnim krajem samo da je stao. Samo da je svoj pokeraški poriv obuzdao, samo da je malo ... a onda su shvatili da nije nedostajalo malo, već naprotiv. Mnogo je bilo pogrešno od početka. Država s kojom je nastavio da igra „poker“ nije bila nešto tuđe, nešto daleko i nevidljivo. Država su bili i njegovi radnici, ljudi sa osećanjima, potrebama, željama, strahovima; ljudi sa porodicama, a on ih je ostavio bez posla; on ih nije poštovao, vređao ih je i nazivao imenom svog usuda.
I žena od koje se razveo i sinovi koji su krenuli lošim putem i firme tuđe koje je upropastio i zatvorio bili su njegov greh. 
Nije shvatio , a ni dvadeset godina kasnije mnogi ne shvataju, pa rade slično kao i on..
Jedni su pričali da se preselio u jednosoban stan kod majke, da je prodao automobile, da su mu sve zaplenili. Drugi su  mislili da se sklonio negde zajedno sa svojim parama i da čeka pravo vreme da se opet pojavi.
***
Prolaznik se približi čoveku U trenutku kad prođe pored njega ovaj nešto glasno reče, i usta otkriše krezubu vilicu prerano ostarelog i propalog čoveka. Prepozna ga. Dugo ga nije video. Iznenadi i preseče ga ono što vide, ali ne oseti ni trunku zluradosti zbog njegovog pada. Samo tugu.
Loš je svako ko prevari drugog ili se raduje padu drugog. Svačiji pad, nas povija i obara, svačiji uspeh nas diže i ispravlja.
Seti se kako se nekad divio njegovom znanju i mislio kako je teško uspeti u životu, koliko tu treba kombinovanja, predviđanja, ideja, rizika. 
Odavno je shvatio da nije moralo baš tako. Dovoljne su mnogo jednostavnije vrednosti, koje su preživele vekove..
- E i ona mala, nikakva država je bolja od ove naše propale države. – čovek je žustro pričao drugom čoveku, pljujući i psujući svoju državu.
Prolaznik, ubrza korak i udalji se od čoveka u svetlo braon kožnoj jakni, jedinoj stvari koja mu je ostala iz vremena bogatstva .

I JA SAM BILA NA SAJMU KNJIGA

pitija | 28 Oktobar, 2018 12:06

Rešimo mi da svratimo na kratko na Sajam knjiga. U prolazu. Vraćali se s puta, pa nije u redu proći kroz Beograd a ne svratiti na Sajam. Ostavili malo para, tek za neku knjigu. Avaj zaboravili na ulaznice 250din. Dobro, što se mora nije skupo. Kupićemo knjigu manje. I 150din za parking – dobro još pola knjige manje, pod uslovom da se vratimo za sat.
Stojimo mi tako ispred ulaza i dogovaramo se gde prvo ići:
-          Ej, ljudi, vreme nam prolazi, a mi još  nismo ušli.
Uđemo mi i krenemo svi zajedno. A gužva. Lepo videt onoliko ljubitelja knjiga i dece i odraslih i mladih i nas u najboljim starim godinama, a i onih u malo manje lepim starim godinama.
Koleginica i ja ulazimo u prvu halu. Koliko hala  ima zbog žurbe, normalno nismo stigle da vidimo.
-          Kojim ćemo putem? Levo ili desno? – pitamo se.
-          Ja bi desno, nekako mi tako prirodno. – kaže jedna.
-          Ja bi levo, kao što ide kazaljka na satu. Ja uvek tako idem. – kaže druga.
-          Bolje da se razdvojimo. Evo ušli smo ovde kod štanda sa dečijim knjigama, pa tu da se nađemo, za sat vremena.
-          Ne može za sat. Već je prošlo petnaest minuta, a toliko nam treba i da izađemo sa sajma da bi stigli za jedan sat.
-          Znači pola sata.
-          Ajd vidimo se za pola sata. – konačno se dogovorimo.
Ajoj majko mila kako za pola sata videti svu ovu lepotu? Od studentskih dana nisam išla na Sajam, ali mi uvek neko kupovao knjige. Ili sam naručivala, ili za rođendan (sad će u novembru, pa ako ne znate da vam pomognem šta  da mi poklonite). Inače ni rođena ćerka ne zna više koju knjigu da mi kupi, a snaja mi jednom kupila knjigu i napisala posvetu: „nadam se da ovu nemate“. A istu takvu kupila  sam još kad je bilo prvo izdanje. Svejedno bila sam oduševljena zato što snaja ima isti ukus i što je imala hrabrost  da „rizikuje“.
Inače ćerka i snaja čitaju knjige, čak su i moju pročitale. Sin obećava treću godinu da će to da uradi, a muž kaže da su te priče najverovatnije glupost i da mi je bolje bilo da sam išla u baštu da sadim paradajz, nego što sedim za kompjuterom. A dobar mi muž, nije da nije, samo dok ja sedim i buljim u FB, neko mora i da radi..
-          Eto i policu sa knjigama sam napravio i stavio sve Nobelovce, a ona nikako da dođe na plac – žali se on deci.
-          Da,  ali nije stavio moju knjigu – pravdam  ja moj neodlazak..
No da se vratim poseti Sajma. Na sreću unuk već sa dve godine voli da sluša priče. „Pričaj meni sada. Čitaj meni još.“ – kaže i daje mi slikovnice. Zato krenem prvo njemu  da kupim neku knjigicu. Brže, brže, žurim, a tako bi rado zagledala svaku knjigu, listala, listala i ne bi se odvajala celi dan... Konačno se odlučim za jednu koja govori o šali i smehu. Baš sam zadovoljna, prošlo samo 10 minuta.
Sad još da nađem neku za sebe. Volim popularnu psihologiju. Gde li je taj štand? Okrenem se i ne mogu da verujem koliko imam sreće. Iza mene je.
-          Nemam vremena, možete li da mi preporučite neku koja se najviše traži, koji najviše hvale.- pitam prodavačice. One me belo gledaju. Jedan stari gospodin koji tu stajaše, pokaza mi na jednu knjigu.
-          Ova je mnoogo dobra.
-          Hvala puno, ali tu imam. – zahvalim se ljubaznom gospodinu pa se opet okrenem prema prodavačicama:
-          Ma znate šta, dajte mi ovu o mozgu „Kad mozak pravi gluposti“, ta nekako najviše ide uz mene.
Dobro je prošlo samo 5min.
Imam još nešto da uradim.
 Ponela sam ja i moju knjigu da je slikam; da mogu da kažem da i moja knjiga bila na Sajmu. Jao, smo koga naći da me slika. Svi žure, niko mi ne odgovara. Ispred stoji jedna mlada žena, sa mužem ili dečkom. E nju ću da pitam:
-          Izvini, možeš li da me slikaš sa mojom knjigom, da se hvalim da mi knjiga bila na Sajmu.
Devojka se nasmeja, pa uze telefon.  E, samo gde da stanem, da se vidi da je Sajam. E super ove pored Kreativnog centra. Može. Devojka me slika nekoliko puta.
Zahvalim se pa se setim:
-          Voliš li knjige?-  Pitam je, a shvatim da je to najgluplje pitanje za Sajam knjiga. Pa naravno da voli, osim ako nije došla da vidi pobednicu Rijalitija.
Na brzaka joj dadoh knjigu i dok otrčah dalje, a ona osta zatečena da gleda u iznenadni poklon. Us put videh mog omiljenog karikaturistu Kreativnog centra Boba Živkovića; zastadoh samo na kratko da mu to kažem i da ga potapšem po ramenu.
Sad još samo da nađem izlaz. A njega kao za inat nema, pa nema. Zove me i koleginica:
-          Gde si?
-          Idem, ma ne idem, trčim samo ne znam gde je izlaz.
-          Pa kod dečiješ štanda Pčelice.
-          Onda svaki drugi štand dečiji, ima i leptirića i pačiča i žirafa. Ma ne brini stižem. – odgovaram joj dok trčim.  Konačno nađoh. Izađem iz Hale, još da izađem sa Sajma. Sad ja nju zovem:
-          Gde si ti? Ja izgleda izašla jedan izlaz pre, nego gde smo ušli.
-          Ja sam pored kola.
-          E, samo sad je pao je mrak, pa ne znam ni gde se nalazim, a kamo li kola. Vidim neki autobus.
-          E super. Autobus sad prolazi pored mene.
-          Vidim te
 Pade mi kamen sa srca. Stigli smo da protrčimo kroz sajam, da kupimo knjige i to sve za sat vremena.
-          300din – kaže mladić na rampi za izlaz.
-          Zar sat parkinga ne košta 150din?
-          Da, ali vi ste prekoračili vreme.
-          Možemo li da znamo koliko smo prekoračili?
-          Jedan minut.
Eh ti kompjuteri je neumoljiv, platismo nevoljno:
-          A da se vratimo?- pomislih, pa se setih da više nemamo para.
Tek kad dođoh kući videh da je  slika mutna, ne vidi se da sam bila na Sajmu L
Ali ne dam se ja tako lako razočarati.
U kesi sa knjigom nađoh reklamu – za 3 čepa Pepsi kole 25% popusta za kupljenu Laguninu knjigu. A mi u Domu učenika imamo već 2 džaka skupljenih zatvarača i u Akciji Čep za hendikep učestvujemo već treća godina.  
. Ovo napisah za one koji nisu išli na Sajam da ne brinu.
Do 30.novembra do kad važi Akcija možemo da idemo u Lagunu svaki dan po ceo dan, nema gužve a i parking je besplatan

 


 

KIVI - priča o povezanosti

pitija | 30 Septembar, 2018 15:32

Stajala je pred kapijom nepoznatog dvorišta.

-      Da li da uđem?- pitala se.

Već nekoliko dana je o tome razmišljala. Bilo je vrelo leto i većina biljaka je loše podnosila tropske vrućine. Gledala je u dvorište ispred sebe i bilo joj je teško. Kivi u koga je gledala se sušio. Opkoljen betonom, izložen jakom suncu jedva se nosio sa sušom. Listovi su prerano požuteli, a plod je bio sitan i suv.

Dok je razmišljala da li da uđe, iz kuće izađe čovek.

-      Gospodine. – pozva ga. Čovek se iznenadi, ali ga njen pristojan izgled umiri.

-      Izvinite – poče, neodlučno – nemojte da se ljutite. Htela sam da Vas zamolim da zalijete Vaš kivi.

-      Izvinite – reče i čovek – a zašto Vas zanima moj kivi?

-      Znate i ja imam kivi.

-      Eto. Razlog više da brinete o svom a ne o mom kiviju. – čovek reče, ali nije bio ljut. Radoznalost i čuđenje šta ova žena hoće, bilo je veće od ljutnje.

-      Ja upravo brinem o svom kiviju.

-      Kako, baš me zanima?

-      Znete pre nekoliko godina  smo posadili kivi – jedan muški i pet ženskih. Tako to ide. Ipak, nismo znali puno o njemu, pa se našom greškom muško stablo osušilo. Prskali smo ga, a kivi ne voli ništa  od hemijskih sredstava. Gajenje je potpuno prirodno. Bila sam tako tužna; mislila sam da žensko stablo neće moći da rodi, jer nema ko da ga opraši. Ipak rodilo je.

-      Kako? – zainteresovao se čovek.

-      Znate, ja stanujem dve ulice dalje od Vas. U blizini nema ni jedno drugo stablo kivija, samo Vaše.

-      Znači, zahvaljujući ...

-      Da. Zahvaljujući Vašem drvetu i moje je rodilo. U međuvremenu smo opet nabavili i muško stablo i svake godine imamo nekoliko gajbica plodova. Ipak da nije bilo Vašeg stabla, možda bi do sad i isekli ona preostala ženska stabla i nikad ne bi saznali kako je to divna i blagorodna biljka. Zato sam htela da Vam kažem da zalijete svoja stabla. Iz zahvalnosti. Da ne pate , a i ko zna kome će opet zatrebati. Kivi voli dosta vode i traži zalivanje, a Vaš mi deluje baš „žedan“. Znam to, jer kivi u mom dvorištu sada i pored suše izgleda nepromenjen, zelen i rodan kao i svake godine. Redovno ga zalivamo i lako odoleva vrućini Razumete li zašto Vas molim?

-      Da – nasmeja se čovek. – Shvatam. Svi smo povezani i sve je povezano na ovaj ili onaj način. Očigledno, pa se ne vidi.

LIMUN

pitija | 12 Septembar, 2018 07:58

Mnogo volim limun. Mislim i biljku i plod. Ali on kao da mene ne voli. Nekoliko puta sam ga do sada sadila; nikne iz semenke, ali se preko zime osuši. Jednom je prezimio, čak sam ga i kalemila, ali se druge godine opet osušio.

Prošle godine mi moja draga prijateljica pokloni kalemljen, malo veći limun. Prežive zimu, ali leto izgleda neće. Čak je dva puta cvetao, ali mu svi cvetovi opali; ostao samo jedan iz koga poče da raste plod. Svakog dana ga gledam, mazim i pazim dok raste. Ali avaj napale ga neke vaši, pa počeo da opada list.

Poprskam ga koprivom. Jednom, pa drugi put, i tako dok ne primetim da mu ostalo samo nekoliko listova.

Izgleda kopriva ne deluje na vaši, ali deluje na lišće pa ga uvija i suši. Mada više ne videh ni te vaši.

Nema mi kud, pođoh u poljoprivrednu apoteku.

-         Šta si čekala do sad? – propisno me izgrdi mladi prodavac. – sad je kasno.

-          A da nije zbog koprive? - bojažljivo upitah.

-          Kakva kopriva, ona ni ne deluje. - još neljubaznije mi odgovori.

Deluje, deluje, prskala sam ja i ruže pa nemaju više bubice -  htedoh da mu kažem, ali odustanem. .

Odem ipak u drugu apoteku. Pola apoteke šerpe, pola poljoprivredna sredstva. Prodavac sedi i rešava ukrštene reči:

-         Kako ide?- pitam ga.

-         Dobro, dobro. Vežbam mozak – veselo odgovara. – šta Vam treba? – pita me, a ja srećna. Volim takve ljude što im stalo do svog mozga.

-         Ja zbog limuna. Ne znam kako da ga spasim. – ispričam mu sve sa verom da ovaj pametni čovek ima leka.

-         Moraćete da mi donesete list, da vidim. Ne bih da Vam prodam nešto tek da uzmem pare. Treba da vidim šta je u pitanju.

Jeste da mi se nije baš vraćalo opet kući, ali cenim ljude koji ne uvaljuju bilo šta, samo da zarade. Još jedan plus za ovog prodavca.

-         Jao nemam sad vremena, ali bojim se da dok nađem vremena moj limun ne ugine. – pomislih glasno.

-         Ma izdržaće verujem dok ne nađete vremena – uz osmeh mi odgovori.

Moja ljubav prema limunu ipak bi toliko jaka, da ja nađoh vremena istog dana, da opet skoknem do poljoprivredne apoteke. Pokupim sve opale listove  i vratim se.

Prodavca zatekoh kako prodaje šerpe jednoj ženi.

-         Ja sam ipak došla. – srećno rekoh.

-         Aaaa, limun – prepozna me.

Stavih one listove ispred njega, s nestrpljenjem isčekujući lek.

-         Pa ovde nema vaši.

-         Nema.

-         Stavljaš li mu gvožđe? Malo su bledi listovi.

-         Bledi kad još juće opali. Gde mu stavljam gvožđe. Kakvo gvožđe? – pitah zbunjena, a ekseri me prvi asocijaciraše na gvožđe. Da li misli da mu u zemlju zabodem eksere?

-         Dodaješ li mu prehranu?

-         Da, zalivam ga nečim za limun.

-         A ima li to gvožđe?

-         A otkud ja to znam. Ja vala ne vidim ni krupna slova , a kamo li da čitam ona sitna gde piše sastav. Neću valjda sad morati i to da donosim?

-         A gde on tebi stoji?

-         Pa kako kad. Kad jave da će oluja ja ga pomerim i stavim na terasu. Kad sunčano, stavim ga u dvorište na sunce. Kad ga prskam koprivom stavim ga u hlad...

-         Kakva oluja? Pa oni celog leta prognozirali oluju. Ko još veruje u prognoze? 

-         Pa ja. Ja sam ga celog leta sklanjala. Neću valjda da dozvolim da mi ga oluja polomi?

-         Da, lepo si ga sačuvala. Pa znaš li ti da svako pomeranje kod biljke izaziva stres? Njemu treba jedno mesto zimi i jedno mesto leti i to je to.

-         Znači ja sam ga ...

-         Da. Izgleda ga ubila tvoja velika ljubav.

Sad mi malo lakše; ako mi se osuši limun, bar neće od lisnih vaši, buđave zemlje ili crvića u zemlji, što deluje nekako ponižavajuće. Umreti od stresa i velike ljubavi, e to je baš nekako moderno. IN. Ostalo mi još da probam da mu pevam, ali bojim se... kakav glas imam, tek ću da ga dokusurim.

-          Ne valja kad se nešto mnogo voli. – dodade ljubazni prodavac, a ja pomislih, da u znak zahvalnosti ipak kupim nešto. Možda jednu šerpu?

-         Vidim sad to i ja.  – odgovorih mu. – Odoh kući da se malo svađam. 


LJUTA I TUŽNA

pitija | 28 Jul, 2018 14:26

Jedna malena danas je ispratila tatu na put. Jedna devojčica danas je na stanici mahala tati dok je ulazio u autobus I smešila se kao I svaki put kad joj kažu da nekom maše I kaže “ćao”, a taj se opet sutra vrati. 
Nije shvatala šta se dešava I zašto joj pričaju: tata ide da zaradi puno para da može da ti kupi puuuno čokolada I bombona I lepe haljinice I bicikl I lutke.
Neće proći mnogo kad shvati da joj ne nedostaju bombone, lutke, bicikl, već njen tata. 
tata će dolaziti retko I samo kad može, ne kad ona želi. Tata neće biti tu da je svako veče poljubi pred spavanje, da porodično idu na proslave, da joj poljubi mesto kad padne I udari se, da brže prođe; neće je voditi lekaru kad se razboli, ni držati za ruku kad prima injekcije, neće biti tu da je izgrdi kad se ne ponaša lepo…
Kad bude pitala za tatu, ponavljaće joj onu istu glupu rečenicu: tata mora da radi I da zaradi puno para za tebe, da imaš sve što poželiš. 
I malena će njima ponavljati istu rečenicu: ja želim SAMO moga tatu. 
Svi će biti gluvi I ona će plakati dok ga čeka. Čekaće ga svakog dana, jer neće znati kad može da dođe. I biće tužna i ljuta dok ga čeka.
Na koga je ljuta?
Na učitelje što njenog tatu nisu naučile sve što je trebalo, što su bili ravnodušni I nezainteresovani; ljuta, na ministre što nisu dobro radili svoj posao i nisu kontrolisali tatine nastavnike da li dobro rade svoj posao.
Biće ljuta i na tatu što nije hteo da uči, pa je kroz školu prošao tek tako?
Na mamu što je tatu pustila da ode? I što stalno odlaže da joj rodi batu ili seku, izgovarajući da nije vreme...
Na dedu svoje drugarice koji nije brinuo za preduzeće za koje je bio odgovoran i u kom je njen tata sada mogao da radi?
Imaće malena na mnogo ljudi da bude ljuta što nisu radili lepo svoj posao, pa njen tata nije imao gde da se zaposli I ostane sa njom I mamom. Zato će biti mnogo ljuta I tužna. A onda će se na sve navići. Sve manje će se smejati, i bacaće bombone kad joj tata donese. Neko će čak pomiliti da je razmažena. A njoj su pola maženja ukrali.
I tata će tamo sam u nekoj drugoj državi biti tužan I ljut na mnoge, a najviše na sebe. Biće ljut na sebe što je morao da ode; što se nije potrudio da ima izbor. Što je morao da ode I tako prekrši obećanje koje je davno dao sebi. Bio je mali kad je ostao bez tate. Tada se zarekao da će njegovo dete rasti uz oca. 
***
Zato, kad god pomislimo da uradimo nešto manje I lošije od onog što treba I što smo dužni, setimo se devojčica I dečaka. Setimo se da im na taj način svako po malo ili mnogo oduzimamo po mrvicu srećnog detinjstva.

TRI KUĆE

pitija | 01 Jul, 2018 12:26

Nije bilo tako davno, možda je od tad prošlo tek dvadesetak godina. Možda koja manje ili više nebitno, ali svakog leta kad bi naši koji rade u inostranstvu, dolazili na odmor, nešto me je čudilo u njihovom ponašanju. Ne bi se ljudski ni odmorili, ni pozdravili sa familijom, odmah bi žurili do bašte. Kao da su se više radovali njoj nego svima nama koji smo ih čekali.

Šetali bi baštom, zavirivali oko stabljika, tražili zrele plodove. Kad bi ih našli brali su ih nežno, nekako s poštovanjem, uzimali ih u ruke, okretali, kao da ih miluju. Onda bi ih prinosili licu, mirisali, naslanjali na obraz i tek posle svega bi se usudili da zagrizu plodove zemlje iz koje su davno otišli

-          Kako je dobar! – govorili su s oduševljenjem, kao da prvi put kušaju nešto takvo. – Kod nas nema ovakvog.

 -           Šta je toliko dobro u jednom običnom krastavcu, paradajzu, šljivi, jabuci …? – pitala sam se.- Zar je moguće da je nešto ovde bolje od bilo čega u tamo nekoj bogatoj zemlji; gde je sve veće i vrednije?

Sad ih razumem. Paradajz više ne miriše kao nekad. Tvrd je i žilav. Kad ga sečete, pola treba da odbacite jer je zeleno...

 Sve se menja, valja se naviknuti.

E neću da se naviknem na lošije. Bar ne još. Još uvek nalazim onaj stari dobri paradajz. Kod Vlade na pijaci. Još uvek radije idem na pijacu, nego u supermarkete. Nekako mi lepše i toplije. Mogu da popričam sa prodavcima, da se našalim; oni prodavci u marketima od prezauzetosti ne vide nikog, a i kad ti se osmehnu to rade hladno, profesionalno, zato što moraju. Ovi na pijaci se dovikuju sa tezge na tezgu, glasno smeju dok piju vruću rakiju zimi da se ugreju, dok jedni drugima kupuju kafu; imaju poverenje jedni u druge, ostavljeju svoju robu da im komšija proda kad oni odu nekim svojim poslom.

Dobro, znam, znam da je sve više robe na pijaci iz supermarketa, iz uvoza. Znam da je sve više nakupaca, ali ima, ima i onih koji prodaju svoje proizvode.   Oni su na onim sporednim tezgama, imaju manje robe, a ako im pogledate ruke, videćete žuljeve i ispucale, crne dlanove, baš kao što je zemlja koju vole najviše na svetu.

Deda Vlada voli da se zdravi. Svaki put kad odem da kupim nešto, on mi pruži ruku. I rado je prihvatim, jer znam da je poštena i radna. I ne smeta mi što je gruba.

Upoznali smo se pre nekoliko godina, kad je bio poslednji progon Srba sa Kosova.

Rušili smo staru šupu, a stare zgrade su zidane od kvalitetne cigle i imaju dobar crep, tako bar kažu. Šteta je bilo to bagerom polomiti, pa smo potražili nekog ko bi pomogao da je srušimo, a da  za uzvrat uzme te cigle i crep.

Niko se nije javio.

Samo Vlada.

 Došao je sa sinom i unukom i starim traktorom, kojim su prebegli.

Nije on od onih „što su uzeli milione maraka za svoje kuće i došli ovde „kod nas“, da nam uzimaju radna mesta“, kako su neki  puni besa govorili.  Ne zameram ja ni tim besnim ljudima, jer bes dolazi iz nemoći, kad se humanost predugo testira, pa se na kraju potroši.  Kad za ono za šta si nekad imao snagu da razumeš i pomogneš, više nemaš snagu.  Onda počinješ da se ljutiš na žrtvu, na, izbegle,  proterane, prognane. Vidiš da ti je tako lakše, da te manje dotiče i boli, pa onda nastavljaš da se ljutiš i psuješ.

Dobro bi bilo da su svi osim žive glave, srca punog bola, straha, nemoći, nepravde, ovde gde su došli kako bi preživeli,  doneli i novac. Znao je svako i malo obavešten, kakva je njihova sudbina. A sudbini je nemoguće prkositi.

Pokušao je to Vlada sa svojom porodicom, pa je na kraju spasio samo traktor, nekoliko stvari na njemu i veliku porodicu. Dovoljno za još jedan početak u šezdesetoj godini.

Kako smo se namučili dok smo tu šupu srušili.

 Zajedno smo radili s Vladinom porodicom i videli koliki su radnici. Dok smo brisali znoj, umazani od blata i prašine nebrojeno puta smo pomislili, da su pametni oni što bi pozvali bager i sve srušili. Vlada, sin i unuk, nisu se žalili, nisu psovali. Kao da ih je bilo sramota, ili su navikli na veće muke. Vlada je bez reči radio sa urođenim osmehom . Nije pričao o sebi ništa, ništa o prošlom životu, ništa o budućnosti. Samo je jednom prilikom dok smo se odmarali rekao:

-          Ovo će mi biti treći put da pravim kuću. Prvu sam pravio sa ocem u Makedoniji gde sam se rodio, drugu sam skoro završio na Kosovu, a eto sad moram sve ispočetka.

Dobili su neku malu, napuštenu kuću u selu  desetak kilometara od grada. Nije bila baš u nekom stanju, ali onom ko nema ništa i malo je dovoljno.

Nismo mu ništa odgovorili, na te reči. Nismo znali šta bi rekli. Koje su reči prave? A on je onda dodao:

-          Ništa mi nije bilo teško, osim jednog. Kad sam pitao prvog komšiju, da li ima da mi pozajmi pare da kupim crep, da pokrijem kuću; ide zima, a kuća prokišnjava – Vlada je tu zastao malo, pa istim glasom nastavio – komšija mi je rekao: Eno idi iza štale pa uzmi one snopove kukuruza pa njima pokrij kuću. Tada sam se zakleo da ću raditi i dan i noć i pokriti kuću crepom.

Pomogli smo mu koliko smo mogli, pomagala je i država.

Vlada već godinama dolazi na pijacu i prodaje povrće i lubenice. Naučio je još sa ocem u Makedoniji kako da bude dobar povrtar.  Ponekad su ga menjali snaja i unuka, ali niko ne prodaje tako dobro kao Vlada. Nekoliko godina na pijacu je dolazila i baba Milenija. Kako je samo ona imala lep osmeh. Kako je samo znala da mi se obraduje.  Kao najrođenijem. I ja njoj.  

Rado sam išla da kupim kod nje, pa i onda kad mi ništa nije treba. Da im pomognem, mislila sam, a ona bi mi u kesu stavljala još nešto više -  vezicu luka, vezu blitve, papričice za muža ...

-          Uzmi. Uzmi. Hvala Bogu, sad imamo. – sa osmehom bi govorila. Često nije htela da naplati, a ja bih ostavljala novac na tezgu i bežala.

Sada više ne dolazi:

-          Ne damo joj da radi. Ne sme. Bolesna je. Čuvaju je unuci, ali ona ne sluša. Navikla da radi, pa se iskrade i ode do štale i bašte. – kaže Vlada, svaki put isto, kad ga pitam za nju. A ja je isto pozdravim.

Jutros opet odem  na pijacu da kupim paradajz.

-          Sve sam prodao. Evo imao sam deset gajbica i sve otišlo.

-          A ja htela da te hvalim, kako ti je najbolji paradajz, a ono izgleda ne treba.

-          Ne treba. Hvala. Imam stalne kupce. Čim neko kupi jednom, dolazi stalno. 

-          Pa da. To je najbolja reklama. Ne znam zašto i drugi tako ne rade? Zašto beru zelen paradajz?

-          Doneću ti sutra paradajz kod kuće.

-          Ne treba. Doći ću na pijacu.

-          Ne, ne. Donećemo. – osta uporan Vlada i još  mi reče kako mu se unuka zaposlila..

Voli da priča o svojima. 

Svaki put kaže nešto o svojima i pita kako su moji. Pričao mi je još  i kad mu se  druga unuka  udala i kako nije htela da uči; da mu jedan unuk otišao negde daleko da radi, pa onda da drugi neće da se ženi; kako mu je sin bolestan. Stigle ga posledice sa ratišta.

 I o lepim i ružnim stvarima priča. Isto. Bez hvale i žaljenja. Tako to ide u životu.

I tako Vladini žive isto kao i svi drugi.

 Spolja, jer ono što je unutra se ne vidi.

 

NIJE MALI GEST

pitija | 27 Jun, 2018 16:14

 

Nikada nisam znala da razlikujem koje meso je bolje: od buta ili plećke. Sigurno je bolje ono što je skuplje. Ali šta kad na akciji bolje meso bude jeftinije?

Danas odem u Ideu da kupim junetinu.

-          Možete li da mi sameljete 600gr junetine?

-          Hoćete od buta ili plećeke? – upita me ljubazna prodavačica koja skoro dotrča sa drugog kraja prodavnice. Videlo se da ima malo radnika. Savih se da bolje pogledam cenu.

-          Ja se u to ne razumem.

-          Ma možete i od plećke pa ću dva puta da Vam sameljem.

Uzmem  tako meso i krenem da kupim još nešto. Ma nikako to da nađem. Vrtim se oko onih polica sve u krug.

-          Gospođo, gospođo. Uh, dobro da sam Vas našla. – trči za mnom ona prodavačica. – dajte mi to meso. Nisam Vam dobro kucala.  Dala sam Vam plećku, a naplatila but.

Gledam je ja belo, ne shvatajući šta mi priča.

-          Naplatila sam Vam više.

Otkuca mi ponovo meso i pruži.

-           Jao kad sam shvatila šta sam uradila odmah sam pošla prema kasi da Vas tražim. Da Vas nisam našla, ne bi mogla da se smirim. – reče iskreno se osmehujući  i požuri da pakuje robu. Bila je sama na odeljenju za meso.

Zahvalih joj iskreno obradovana. Obradova me činjenica da još postoje ljudi koji se brinu ako vas oštete za 60dinara.

I nije to mali gest. Ništa nije malo, ako padnemo na testu.

-          Kako Vam se zove koleginica koja radi na odeljenju za meso? – pitah drugog prodavca.

-          Zorica. Zašto pitate?

-          Hoću da je pohvalim.

 I evo: hvalim jednu Zoricu koja radi u Idei u Jagodini na pijaci, i koja je sačuvala i poštenje i savest i osmeh, bez obzira na sve okolnosti. A to je mnogo.

Možda za ovu pohvalu  Zorica neće  saznati; ali znam da će nastaviti da radi isto. Takvi se ne menjaju i ne kvare lako.  A ako ipak nekako sazna,  možda će joj prijati i biti lakše kad umorna dođe kući s posla.


 

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14  Sledeći»
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb